Мисао (Момчило Настасијевић)

Момчило Настасијевић


Тишином чудно
све ми засветли, -
крилата походи ме она.

Нерођених зора
запоју ми петли;
са дан искон-мора
потонула, чујем, брује звона.


Радуј се,
свему си спона,
покоји у теби сви живе.

И душа
тузи што склона;

и празнином што
дани засиве, -
у походе то спрема ти се она.


И чудом,
у непроход ме сплету,
путање исправе се криве;
и радосница суза
ороси ме кам.


И кроз голет ме, у маху,
дах заструји априла.

У самоћи то
не остадох сам:

тајно је кроз потаје моје, знам
нога њена била.


И неспокоји
у покој сви оживе.

Са бездан са извора
потеку воде свете.

Благе од срца срцу
вести полете.


Мрежи то, и пауку,
злослутно што је плете,
приснива се свила.

Души то,
светли за лет,
тајно израстају крила.


Тишином чудно
све ми засветли, -
крилата походи ме она.

нерођених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.