Мисао (Момчило Настасијевић)
Тишином чудно
све ми засветли, -
крилата походи ме она.
Нерођених зора
запоју ми петли;
са дан искон-мора
потонула, чујем, брује звона.
Радуј се,
свему си спона,
покоји у теби сви живе.
И душа
тузи што склона;
и празнином што
дани засиве, -
у походе то спрема ти се она.
И чудом,
у непроход ме сплету,
путање исправе се криве;
и радосница суза
ороси ме кам.
И кроз голет ме, у маху,
дах заструји априла.
У самоћи то
не остадох сам:
тајно је кроз потаје моје, знам
нога њена била.
И неспокоји
у покој сви оживе.
Са бездан са извора
потеку воде свете.
Благе од срца срцу
вести полете.
Мрежи то, и пауку,
злослутно што је плете,
приснива се свила.
Души то,
светли за лет,
тајно израстају крила.
Тишином чудно
све ми засветли, -
крилата походи ме она.
нерођених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.