Мирчетић Михајло и Љутица Богдан



Мирчетић Михајло и Љутица Богдан

Уранио Љутица Богдане,
На бијелој од камена кули,
Те с' умио и Богу молио,
Кад с' умио и Богу молио,
А млађи му чибук припалио, 5
И шећерли каву дохранио,
Мрку каву и бистру ракију,
Кад је Богдан ћеиф направио,
Тада рече Љутица Богдане:
»Милутине, моја права слуго 10
Ти отиди у подрум вранчићу,
Па опреми дебела вранчића;
Што год љепше знадеш и умијеш,
Пак изведи из топла подрума,
Ја се спремам у лов у планину, 15
Док ја узмем на кули оружје,
И припашем низ бедрицу ћорду,
Ја ћу поћи у Калдак-планину,
Јер се мени додијало месо,
Додијало овновина месо, 20
Да потражим срнетине меса,
Да добијем срну јал' љељена,
Јали срну дугачкога гњата,
Јал' љељена дебелога врата;
Ко улови хитру звјерку таку, 25
То је мезет уз вино јунаку,«
Кад то зачу слуга Милутине,
Хитро слуга на ноге скочио,
У подруму вранца опремио,
Добра кон>а тимар учинио, 30
Млаком водом и ракли сафуном,
У сунђер му воду покупио,
А чаршафом длаку извадио,
Преви ћебе, тури татарију,
А по њојзи седло шенаију, 35
А по седлу златну абаију,
Златне ките пале низ копите,
У вранчића с обадвије стране,
По њој тура пурли рисовину,
А по рису мрку међедину,
Кад удари киша из облака,
Да му роса риса не покваси:
Заузда га решмом позлаћеном,
Изведе га на мермер-авлију,
Пак му узду за јабуку баци.
Док с' опреми Љутица Богдане,
И удари ђузел ђеисију,
Па најприје свилену кошуљу,
А по њојзи прибинску кадифу,
По кадифи јелек од малута,
По јелеку свилену доламу,
На њој пуца с обадвије стране,
А што му је пуце под грхоцем,
Оно му се на бурму одврће,
У са'ату по дванајест пута,
Кад он пије црвенику вино,
У њем носи чашу и маштрафу;
А на ноге ковче и чакшире,
А на главу калпак и челенке,
Пак објеси низ бедрицу ћорду,
А повуче тешку топузину,
Пак удари низ бијелу кулу,
А за њиме слуга Милутине,
Док дођоше коњу на авлију,
Богдан свога посједе вранчића,
Според њега слуга Милутине,
И он јаше на коњицу своме,
У руци му штито позлаћено,
Заклонио господара свога,
Да му сунце не опали лице,
А кад спава Љутица Богдане,
Штито држи слуга Милутине,
Да му муха не прекида санка,
Док почине Љутица Богдане.
Па ето их на Калдак-планину,
На планину под јелу зелену,
Пак сједоше, те се одморише,
И рујна се винца напојише,
И ту тавну ноћцу заноћише,
Заноћише пак и преноћише.
Кад ујутру јутро освануло,
Он запушта рте и огаре,
Те он лови лова По планини,
За три б'јела брез престанка данка,
Ниђе ништа ни виђет не може,
Ја камоли да уловит може,
Љутит Богдан, пак се разљутио,
Пак дебела узјаха вранчића,
Оћера га низ Калдак-планину,
Кад је био на дно од планине,
Пак погледа пољу у ширине,
Док се прамен магле заподио,
А из магле јунак испануо,
На дорату, ко на горској вили,
На дорату, вас у суху злату,
А за њиме слуге три-четири,
На четири вране сеисане,
Познаје га Љутица Богдане,
Познаваше, познат не могаше,
Те овако слуги говораше:
»Милутине, моја права слуго!
Знаш ли, слуго, ко би оно био,
А за њиме слуге неколике,
На четири вране сеисане,
И на њима срне и кошуте?
Он је чудна лова уловио,
Уловио данас у планини,
А тако ми моје вјере тврде,
Како сретем њега у планини,
Јал' ћу с њиме шићар дијелити,
Јал' ћу с њиме заметнути кавгу.«
У ријечи у којој су били,
Док ево ти Мирчетић Михајла,
Пак Богдану божју помоћ даје,
А Богдан му прихаватио здравље,
Срдит Богдан пак се разљутио,
Те овако њему говорио:
»Јабанџијо, на коњу дорину
Остави ми вране сеисане,
Да на миру не чинимо кавге,
Ев' имаде три бијела дана,
Како ловим лова по планини,
Ја не могу ништа уловити.«
А вели му Мирчетић Михајло:
»Даље стани, незнана делијо
Ја нијесам коња уморио,
Данас себе и дората свога,
Израд тебе и вранчића твога,
Ја не знадем ко си ни како си.«
А вели му Љутица Богдане:
»А вјере ми, незнана делијо!
Знаћеш данас ко сам и како сам!«
Ала банда затури се кавга,
Сад да видиш, мио побратиме
Ту се оба пјана догодише,
Ријеч рече Мирчетић Михајло,
Пак у томе заметнуше кавгу,
Потегоше перне буздоване,
Стадоше се мушки ударати,
Буздованим' пера обломише,
А балчаке у траву бацише,
Па за бритке сабље прихватише,
Један другом сабље изломише,
Пак балчаке у траву бацише,
Узеше се по плећи јуначке,
Пак са коња у траву падоше,
Па се носе по зеленој трави,
Добро јаки Љутица Богдане,
Ал' је јачи Мирчетић Михајло,
Обојица пјенам' запјенише,
Док Михајла пјене попадоше,
Попадоше, бистре и бијеле,
А Богдана мутне и крваве,
Михајло је срцу притужио,
Пак Богданом о тле ударио,
Пак му свеза наопако руке,
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Пак потеже сабљу заковану,
Доисто га погубити шћаше,
Ал' му 'вако Богдан говораше:
»А вјере ти, незнана делијо,
Ти не имаш браде ни бркова,
А силан си јунак на мејдану,
Ја не жалим што ћу погинути,
Јер сам први заметнуо кавгу,
Већ ја жалим што ја не познајем,
Од кога ћу данас погинути?
Кажи мени ко си и како си?
Одаклен си, од кога ли града?«
А вели му Мирчетић Михајло:
»А вјере ми, зубата делијо,
Што ме питаш, ко сам и како сам?
Јеси л' чуо Мирчету војводу?
Ја сам главом Мирчетић Михајло,
Пак је мене опремио бабо,
Да ја пођем у лов у планину,
Да наловим лова свакојака,
Срнетине дугачкога гњата,
И љељена дебелога врата.«
А кад зачу Љутица Богдане,
Сузе проли низ бијело лице,
Сузе проли, овако говори:
»А ти ли си, Мирчетић Михајло?
»А ти ли си, мој посинче мио?
Како не знам мила баба твога,
Доста смо се напојили пута,
У приморју украј сињег мора,
Ја сам главом Љутица Богдане.«
Кад то зачу Мирчетић Михајло,
Он се сави до земљице црне,
Богданову пољубио руку,
Те овако њему говорио:
»А ти ли си, Љутица Богдане?
А ти ли си, мој амиџа мио?
Ја сам чуо од мог баба мила,
Кад је бабо цуру испросио,
Из приморја од приморског бана,
Кад је китне свате сакупљао,
Свакога је по књизи позвао,
Свакоме сам име запамтио,
И тебе је у свате позвао,
Сваког ћу ти по имену казат,
Чуо јесам ђе говори бабо:
»Старог свата Смедеревац Ђура,
А војводу Љутицу Богдана,
А ђевера Краљевића Марка,
Барјактара Бановић Секулу.
Прости мени, мој дајиџа мио?
Љуто сам се о те огр'јешио !«
То рекоше, пак се познадоше,
Пак од земље на ноге скочише,
Објема се рукам' загрлише,
Загрлише, па се пољубише,
Пак дебеле коње посједоше,
Поћераше срне и кошуте,
Право иду кули Богдановој,
Кад дођоше кули Богдановој,
Ту сједоше хладно пити вино,
Вино пили за неђељу дана,
Кад изиђе неђељица дана,
Михајл оде завичају своме,
Оста Богдан на бијелој кули.



Извор уреди

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 395-400.