Mirčetić Mihajlo i Ljutica Bogdan

* * *


Mirčetić Mihajlo i Ljutica Bogdan

Uranio Ljutica Bogdane,
Na bijeloj od kamena kuli,
Te s' umio i Bogu molio,
Kad s' umio i Bogu molio,
A mlađi mu čibuk pripalio, 5
I šećerli kavu dohranio,
Mrku kavu i bistru rakiju,
Kad je Bogdan ćeif napravio,
Tada reče Ljutica Bogdane:
»Milutine, moja prava slugo 10
Ti otidi u podrum vrančiću,
Pa opremi debela vrančića;
Što god ljepše znadeš i umiješ,
Pak izvedi iz topla podruma,
Ja se spremam u lov u planinu, 15
Dok ja uzmem na kuli oružje,
I pripašem niz bedricu ćordu,
Ja ću poći u Kaldak-planinu,
Jer se meni dodijalo meso,
Dodijalo ovnovina meso, 20
Da potražim srnetine mesa,
Da dobijem srnu jal' ljeljena,
Jali srnu dugačkoga gnjata,
Jal' ljeljena debeloga vrata;
Ko ulovi hitru zvjerku taku, 25
To je mezet uz vino junaku,«
Kad to začu sluga Milutine,
Hitro sluga na noge skočio,
U podrumu vranca opremio,
Dobra kon>a timar učinio, 30
Mlakom vodom i rakli safunom,
U sunđer mu vodu pokupio,
A čaršafom dlaku izvadio,
Previ ćebe, turi tatariju,
A po njojzi sedlo šenaiju, 35
A po sedlu zlatnu abaiju,
Zlatne kite pale niz kopite,
U vrančića s obadvije strane,
Po njoj tura purli risovinu,
A po risu mrku međedinu,
Kad udari kiša iz oblaka,
Da mu rosa risa ne pokvasi:
Zauzda ga rešmom pozlaćenom,
Izvede ga na mermer-avliju,
Pak mu uzdu za jabuku baci.
Dok s' opremi Ljutica Bogdane,
I udari đuzel đeisiju,
Pa najprije svilenu košulju,
A po njojzi pribinsku kadifu,
Po kadifi jelek od maluta,
Po jeleku svilenu dolamu,
Na njoj puca s obadvije strane,
A što mu je puce pod grhocem,
Ono mu se na burmu odvrće,
U sa'atu po dvanajest puta,
Kad on pije crveniku vino,
U njem nosi čašu i maštrafu;
A na noge kovče i čakšire,
A na glavu kalpak i čelenke,
Pak objesi niz bedricu ćordu,
A povuče tešku topuzinu,
Pak udari niz bijelu kulu,
A za njime sluga Milutine,
Dok dođoše konju na avliju,
Bogdan svoga posjede vrančića,
Spored njega sluga Milutine,
I on jaše na konjicu svome,
U ruci mu štito pozlaćeno,
Zaklonio gospodara svoga,
Da mu sunce ne opali lice,
A kad spava Ljutica Bogdane,
Štito drži sluga Milutine,
Da mu muha ne prekida sanka,
Dok počine Ljutica Bogdane.
Pa eto ih na Kaldak-planinu,
Na planinu pod jelu zelenu,
Pak sjedoše, te se odmoriše,
I rujna se vinca napojiše,
I tu tavnu noćcu zanoćiše,
Zanoćiše pak i prenoćiše.
Kad ujutru jutro osvanulo,
On zapušta rte i ogare,
Te on lovi lova Po planini,
Za tri b'jela brez prestanka danka,
Niđe ništa ni viđet ne može,
Ja kamoli da ulovit može,
Ljutit Bogdan, pak se razljutio,
Pak debela uzjaha vrančića,
Oćera ga niz Kaldak-planinu,
Kad je bio na dno od planine,
Pak pogleda polju u širine,
Dok se pramen magle zapodio,
A iz magle junak ispanuo,
Na doratu, ko na gorskoj vili,
Na doratu, vas u suhu zlatu,
A za njime sluge tri-četiri,
Na četiri vrane seisane,
Poznaje ga Ljutica Bogdane,
Poznavaše, poznat ne mogaše,
Te ovako slugi govoraše:
»Milutine, moja prava slugo!
Znaš li, slugo, ko bi ono bio,
A za njime sluge nekolike,
Na četiri vrane seisane,
I na njima srne i košute?
On je čudna lova ulovio,
Ulovio danas u planini,
A tako mi moje vjere tvrde,
Kako sretem njega u planini,
Jal' ću s njime šićar dijeliti,
Jal' ću s njime zametnuti kavgu.«
U riječi u kojoj su bili,
Dok evo ti Mirčetić Mihajla,
Pak Bogdanu božju pomoć daje,
A Bogdan mu prihavatio zdravlje,
Srdit Bogdan pak se razljutio,
Te ovako njemu govorio:
»Jabandžijo, na konju dorinu
Ostavi mi vrane seisane,
Da na miru ne činimo kavge,
Ev' imade tri bijela dana,
Kako lovim lova po planini,
Ja ne mogu ništa uloviti.«
A veli mu Mirčetić Mihajlo:
»Dalje stani, neznana delijo
Ja nijesam konja umorio,
Danas sebe i dorata svoga,
Izrad tebe i vrančića tvoga,
Ja ne znadem ko si ni kako si.«
A veli mu Ljutica Bogdane:
»A vjere mi, neznana delijo!
Znaćeš danas ko sam i kako sam!«
Ala banda zaturi se kavga,
Sad da vidiš, mio pobratime
Tu se oba pjana dogodiše,
Riječ reče Mirčetić Mihajlo,
Pak u tome zametnuše kavgu,
Potegoše perne buzdovane,
Stadoše se muški udarati,
Buzdovanim' pera oblomiše,
A balčake u travu baciše,
Pa za britke sablje prihvatiše,
Jedan drugom sablje izlomiše,
Pak balčake u travu baciše,
Uzeše se po pleći junačke,
Pak sa konja u travu padoše,
Pa se nose po zelenoj travi,
Dobro jaki Ljutica Bogdane,
Al' je jači Mirčetić Mihajlo,
Obojica pjenam' zapjeniše,
Dok Mihajla pjene popadoše,
Popadoše, bistre i bijele,
A Bogdana mutne i krvave,
Mihajlo je srcu pritužio,
Pak Bogdanom o tle udario,
Pak mu sveza naopako ruke,
Od lakata taman do nokata,
Iz nokata crna ljeva krvca,
Pak poteže sablju zakovanu,
Doisto ga pogubiti šćaše,
Al' mu 'vako Bogdan govoraše:
»A vjere ti, neznana delijo,
Ti ne imaš brade ni brkova,
A silan si junak na mejdanu,
Ja ne žalim što ću poginuti,
Jer sam prvi zametnuo kavgu,
Već ja žalim što ja ne poznajem,
Od koga ću danas poginuti?
Kaži meni ko si i kako si?
Odaklen si, od koga li grada?«
A veli mu Mirčetić Mihajlo:
»A vjere mi, zubata delijo,
Što me pitaš, ko sam i kako sam?
Jesi l' čuo Mirčetu vojvodu?
Ja sam glavom Mirčetić Mihajlo,
Pak je mene opremio babo,
Da ja pođem u lov u planinu,
Da nalovim lova svakojaka,
Srnetine dugačkoga gnjata,
I ljeljena debeloga vrata.«
A kad začu Ljutica Bogdane,
Suze proli niz bijelo lice,
Suze proli, ovako govori:
»A ti li si, Mirčetić Mihajlo?
»A ti li si, moj posinče mio?
Kako ne znam mila baba tvoga,
Dosta smo se napojili puta,
U primorju ukraj sinjeg mora,
Ja sam glavom Ljutica Bogdane.«
Kad to začu Mirčetić Mihajlo,
On se savi do zemljice crne,
Bogdanovu poljubio ruku,
Te ovako njemu govorio:
»A ti li si, Ljutica Bogdane?
A ti li si, moj amidža mio?
Ja sam čuo od mog baba mila,
Kad je babo curu isprosio,
Iz primorja od primorskog bana,
Kad je kitne svate sakupljao,
Svakoga je po knjizi pozvao,
Svakome sam ime zapamtio,
I tebe je u svate pozvao,
Svakog ću ti po imenu kazat,
Čuo jesam đe govori babo:
»Starog svata Smederevac Đura,
A vojvodu Ljuticu Bogdana,
A đevera Kraljevića Marka,
Barjaktara Banović Sekulu.
Prosti meni, moj dajidža mio?
Ljuto sam se o te ogr'ješio !«
To rekoše, pak se poznadoše,
Pak od zemlje na noge skočiše,
Objema se rukam' zagrliše,
Zagrliše, pa se poljubiše,
Pak debele konje posjedoše,
Poćeraše srne i košute,
Pravo idu kuli Bogdanovoj,
Kad dođoše kuli Bogdanovoj,
Tu sjedoše hladno piti vino,
Vino pili za neđelju dana,
Kad iziđe neđeljica dana,
Mihajl ode zavičaju svome,
Osta Bogdan na bijeloj kuli.


Izvor

Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine: Junačke pjesme starijeg vremena. Knjiga treća. Skupio Bogoljub Petranović. U Biogradu, u državnoj štampariji 1870., 395-400.