Милош и Милица
Кво се бели горе на планину?
Ил је иње, ил бело ковиље,
ил су моме платно набелиле,
ил је овца од овце остала,
ил је гуска од јато остала? 5
Неје иње, ни бело ковиље,
неје овца од овце остала,
неје гуска од јато остала,
него сија црква Румаклија,
и у цркву дванајесе попа, 10
па венчују два млади младенца:
Јунак Милош, Милица девојћа.
Кад је било на среди венчање,
навали се Милош на Милицу.
Милица му тијо говорила: 15
„О, Милоше, мој добар јуначе,
да ли сам ти млого омилела,
или те је дремка оборила?"
— Ма, неси ми млого омилела,
нити ме је дремка оборила, 20
на душу је мене додијало!...
Опростете, куме и старојћо,
ја чу идем напред, пред сватови.
Остадоше сватови у цркву,
Милош слезе низ широко поље... 25
Долеко га мајћа сагледала,
и сину је порту отворила.
— Честит, синко, честито ти љубе!
Милош рече тужно, невесело:
— Честита је мене црна зевња! 30
Иди, нане, у теј нове собе,
распростри ми шарени ћилими,
распростри ми шарени јаст’ци.
Тој изусти и душу испусти...
Пристигоше сватови до порту, 35
Милошева мајћа и’ сапира:
— Надзад, надзад, ћитени сватови!
Што водите сл’нце без месеца?!
Кад то чула Милица девојћа,
потражила Милошеви ножи: 40
— Дајте мене Милошеви ножи,
да убодем моје срце клето,
кад жалите, оба да жалите!
