Miloš i Milica
Kvo se beli gore na planinu?
Il je inje, il belo kovilje,
il su mome platno nabelile,
il je ovca od ovce ostala,
il je guska od jato ostala? 5
Neje inje, ni belo kovilje,
neje ovca od ovce ostala,
neje guska od jato ostala,
nego sija crkva Rumaklija,
i u crkvu dvanajese popa, 10
pa venčuju dva mladi mladenca:
Junak Miloš, Milica devojća.
Kad je bilo na sredi venčanje,
navali se Miloš na Milicu.
Milica mu tijo govorila: 15
„O, Miloše, moj dobar junače,
da li sam ti mlogo omilela,
ili te je dremka oborila?"
— Ma, nesi mi mlogo omilela,
niti me je dremka oborila, 20
na dušu je mene dodijalo!...
Oprostete, kume i starojćo,
ja ču idem napred, pred svatovi.
Ostadoše svatovi u crkvu,
Miloš sleze niz široko polje... 25
Doleko ga majća sagledala,
i sinu je portu otvorila.
— Čestit, sinko, čestito ti ljube!
Miloš reče tužno, neveselo:
— Čestita je mene crna zevnja! 30
Idi, nane, u tej nove sobe,
rasprostri mi šareni ćilimi,
rasprostri mi šareni jast’ci.
Toj izusti i dušu ispusti...
Pristigoše svatovi do portu, 35
Miloševa majća i’ sapira:
— Nadzad, nadzad, ćiteni svatovi!
Što vodite sl’nce bez meseca?!
Kad to čula Milica devojća,
potražila Miloševi noži: 40
— Dajte mene Miloševi noži,
da ubodem moje srce kleto,
kad žalite, oba da žalite!
