Милош Обилић (Јован Суботић)/47
| ←Десети призор | Милош Обилић (Јован Суботић) Писац: Јован Суботић ЈЕДАНАЕСТИ ПРИЗОР |
ЈЕДАНАЕСТИ ПРИЗОР
ЦАРИЦА МИЛИЦА (дође нагло с десне стране):
Сине!
СТЕВАН (пође пред њу).
ЦАРИЦА МИЛИЦА (опазивши га):
Је си л’ жив? Јеси л’ читав?
Глас се просу да те ту убише!
СТЕВАН (показујући на Вука):
Бранковића Баошић прободе!
ЦАРИЦА МИЛИЦА (изнемогла):
Живот ми се у срцу прекину.
Дај ми столац. Сад ћу се срушити.
СТЕВАН (донесе јој столац.)
ЦАРИЦА МИЛИЦА (седне, кад мало к себи дође):
Хвала Богу, кад није истина.
(Устане и дигне руке к небу.)
Страшни Боже! Престани! Доста је!
Четрнајест грдних рана пљуште
На мом срцу све за присним родом,
А петнајста најгрђа зија ми
За кукавним, за мојим народом:
Ако има јошт за нас громова,
Све на моју пусти их, оче, главу,
А народ ми и синове поштеди!
СТЕВАН (узме је под руку):
Умири се: беда ће престати.
По твојој је мир утврђен вољи.
БАОШИЋ (је међутим дошао био с људма, који изнесу мртво Бранковићево тело, а он стане с друге стране.)
ЦАРИЦА МИЛИЦА (удари се у груди):
Јао, Милево, грдна рано моја!
БАОШИЋ:
Немој бити груди за Милевом:
Та она нам државу спашава!
СТЕВАН:
За сада је Србија спашена.
Буде л’ слоге и љубави к роду,
Све можемо јоште повратити.
Једна битка народ не закапа.
БАОШИЋ:
Зета ће увек стојат’ уз Србију.
Тек Србија нека чини своје.
ЦАРИЦА МИЛИЦА (уздигне се величанствено):
Чујте живи, чујте нерођени:
Проклет био ко род свој издао!
Благословен ко за народ страда!
ЗАСТОР ПАДНЕ
|