Милош Обилић (Јован Суботић)/46

Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
ДЕСЕТИ ПРИЗОР

ДЕСЕТИ ПРИЗОР
Баошић уведе Осман-пашу

ОСМАН-ПАША (поклони се).
СТЕВАН:
Осман-пашо, да ли мир доносиш?
ОСМАН-ПАША:
Мир, деспото!
СТЕВАН:
Али какав пашо!
ОСМАН-ПАША:
Који Мурат понуди Лазару.
СТЕВАН:
Да му дамо за жену Милеву...
ОСМАН-ПАША:
И у рату помоћ савезничку.
А он теби даје сву Србију
Како ју је и отац ти држ’о.
СТЕВАН:
А са Вуком? Шта ће бити с Вуком?
БРАНКОВИЋ (чувши своје име изиђе из свог’ заклона.)
БАОШИЋ (опази га и стане му се приближавати тихо, да га онај не опази).
ОСМАН ПАША:
Кад цар Вуку полу царства даде,
Мишља, да га то по жени иде;
Ал’ сад кад је побоље извешћен,
Бранковић ти
БРАНКОВИЋ (слуша у највећој пажњи).
БАОШИЋ (му се сасвим приближи).
ОСМАН-ПАША:
Мора земљу вратит’,
И сме само оно задржати
Што му милост твога оца даде.
БРАНКОВИЋ (получујно):
О, проклети отровници!
ОСМАН-ПАША:
Ја одовуд управ’ к њему идем.
И ако ме не хте послушати,
Имам ферман да га одмах водим
Као сужња у град у Филибе.
БРАНКОВИЋ (прети му):
Радуј се Турчине.
(Хоће да иде.)
БАОШИЋ (ухвати га за раме и извуче на среду).
БРАНКОВИЋ (трза се, па кад види да се не може да отргне проговори тихо):
Пуштај зете, зар ћеш да ме ухвате.
БАОШИЋ (кад види ко је тргне се и испусти га викнув):
Вук Бранковић.
БРАНКОВИЋ (хоће да бежи, но међутим му је с друге стране стао Стеван).
СТЕВАН (видећи ко је тргне мач и пође да га прободе):
Умри издајицо!
(Но уздржи се и спусти сабљу.)
Но не! Мој ти је отац опростио...
А к тому је ово моја кућа.
БАОШИЋ (у чуду):
О, изроде, змијо, издајицо,
Како дрзну доплазит’ овамо.
БРАНКОВИЋ (као увређен):
Па зар и ти тако, Баошићу!
БАОШИЋ:
А има ли у земљи човека
Који твоје име не проклиње!
Твоја сестра моја вереница
И лежући плаче и устајући
Што ју једна с тобом роди мајка.
БРАНКОВИЋ (подругљиво):
Ја отидох са поља Косова,
А ти јадан тамо и не дође.
Ако когод сме ми што и рећи,
Ти не треба да помолиш зуба.
БАОШИЋ (у гњеву):
Ја не одох у бој међу браћу
Што ме болест за одар привеза.
А да бијах онда на Косову
Не би ти жив с њега отишао.
Но што онда учинит’ не могох,
Учинићу овде, издајицо!
(Тргне мач и прободе га.)
Умри изроде!
(Окренувши се к Стевану.)
Прости господару!
Сви властели завет учинисмо,
Да ћемо овог убит’ издајицу
Где га први убити узмогне.
СТЕВАН:
Ту је казан пуно заслужио.
Само у мом да не пане двору.
ОСМАН-ПАША (за себе):
Сад га бар ја не морам тровати.
СТЕВАН (к Осман-паши):
Осман-пашо, уговор је примљен.
ОСМАН-ПАША (поклонив се):
Све је у реду, кад ти тако рече.
БРАНКОВИЋ (умирући):
Опрости ми... Боже... Ти Стеване...
Кажи... мојим... синовима... да је...
Боље... сто... пут... живот... изгу.. би... ти...
Нег... но.си.ти... име... из..д.а.ј.и..ца!...
(Умре)
СТЕВАН (Баошићу):
Реци људ’ма нека га изнесу.
БАОШИЋ (оде).
СТЕВАН (к Осман-паши):
За који дан сестру ћу ти дати
Пак је води цару веренику.
ОСМАН-ПАША:
Час најлепши биће ми у животу
Кад свом цару приведем царицу.
(Поклони се и оде.)
СТЕВАН (оде к Бранковићевом лешу, погледи га подуго п’ онда рекне):
О! да с тобом из српског народа
За све веке издаја угину!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.