Милош Обилић (Јован Суботић)/18

Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
ЧЕТВРТИ ПРИЗОР

ЧЕТВРТИ ПРИЗОР
Два војника допрате везана Турчина.

ЦАР ЛАЗАР:
Шта ти тражиш у мојем околу?
БРАНКОВИЂ:
Шта да тражи? Уходи нам војску.
Дај нек’ одмах уходу обесе!
ЦАР ЛАЗАР:
Јеси л’ дош’о да уходиш војску?
Иди, гледај, па истину јави.
Ова војска неће да се крије.
БРАНКОВИЋ:
Светли царе, дај га обесити,
Уходама нигде се не прашта!
ТУРЧИН (у највећем страху):
Светла круно, ја ухода нисам.
Ја сам само овај лист донио
Са којим ме мој господар посла
Да га носим кнезу Обилићу.
ЦАР ЛАЗАР (зачуђен):
Обилићу!
БРАНКОВИЋ (упрепашћен):
Обилићу!
ЦАР ЛАЗАР:
Дај га!
ТУРЧИН (извади из недара писмо и преда га
клекнувши цару).
ЦАР ЛАЗАР (примивши писмо поћути, па онда рекне Турчину):
А ко ти је господар, Турчине?
ТУРЧИН (понизно):
Јусуф-паша!
БРАНКОВИЋ (као да му нешто у глави пукне):
Јусуф-паша?
(Поћути.)
Нисам
Ништа хтео теби говорити,
Ал’ сам јоште онда опазио,
Кад је Јусуф у Крушевцу био,
Да се Милош с њим радо дружио.
Сетићеш се, како наваљива
Да му предаш турскога гласника
Да га прати кад се од нас врати.
ЦАР ЛАЗАР (замишљен):
Знам, ал’ одмах каза ми и узрок,
Зашто жели, да га њему дадем.
БРАНКОВИЋ (узнемири се):
Па што бија?
ЦАР ЛАЗАР:
Јер беше дознао,
Да издају турски гласник снује.
БРАНКОВИЋ (с растећим немиром):
А откуда на ту мис’о дође?
ЦАР ЛАЗАР:
Јер се Турчин није убојао
Круну моју
(Погледи на Бранковића.)
Мом давати зету!
БРАНКОВИЋ (с ужаснутим гласом):
Мени!
ЦАР ЛАЗАР:
А, о теби не би разговора!
Њему самом!
БРАНКОВИЋ (одахне му):
Њему!
ЦАР ЛАЗАР (забринут):
Али никад
Не рече ми, да и даље оста
У преписки са турским гласником.
БРАНКОВИЋ (поуздано):
И ја данас случајно дознадох
Да се Милош с Турци договара.
ЦАР ЛАЗАР (прене):
Како?
БРАНКОВИЋ:
Јутрос тек што зора свану
Страже моје обилазећ’ виђех
Обилића с Косанчић Иваном,
Станем мало не хотећи мојим
Доласком им прекинут’ разговор,
И ту чујем да је Иван више
Дана пров’о у турском табору,
И да Милош наложи Ивану
Не казиват’ никому ни зашто.
Ја се на то натраг вратим; они
Удаље се мене не видивши.
ЦАР ЛАЗАР:
Сигурно су Турке уходили:
То је увек пос’о Косанчића.
БРАНКОВИЋ:
Читај писмо, можда ће у њему
Што поближе бити назначено.
ЦАР ЛАЗАР:
Имаш право!
(отварајући писмо.)
Што ће бити боље,
Да га читам, да л’ да га не читам?
Ко зна каква ту се крије гуја
Која ће ми живот отровати!
(Уздахне.)
О, Милоше, да о теби сумњам?
(Чита.)
„Што сам теби рек’о у Крушевцу
И дан данас друкчије не стоји.
Твоја јесте круна Лазарева,
Падиша ју Обилићу даје.
Уосталом чини што ти драго.
Или одмах амо к нама дођи,
Или чекај док се битка сврши...
Тек учини, што си обрекао.”
БРАНКОВИЋ (у чуду):
Благи Боже, та то је издаја!
ЦАР ЛАЗАР (жестоко):
То је варка! То је пријевара!
(Нешто му падне на ум, јаросно Турчину.)
Ко је тебе овамо послао?
Казуј право, јер сад ћеш висити.
ТУРЧИН (мирно):
Јусуф-паша, мој господар, царе.
ЦАР ЛАЗАР:
Лажеш! Тебе други ко научи,
Да говориш што истина није.
ТУРЧИН:
Пошљи кога са мном Јусуф-паши,
Па ћеш чути из његових уста.
ЦАР ЛАЗАР (клоне).
БРАНКОВИЋ:
Добро каже! Пошљи кога тамо.
ЦАР ЛАЗАР:
Што да шиљем; да га и не посла,
Сад ће рећи да га је послао,
Тек да нож ми у срцу остане.
(Горе погледавши.)
О, мој Боже! Кад си ми рекао
Управљати судбином народа,
Зашт’ ми ниси оку дао снагу
Да свакому у срце загледим!
(Поћутивши.)
Не верујем! То истина није!
То је замка, коју душман запе
Да ми отме најбољег јунака,
Највернију руку ми отргне!
Но му неће за руком изићи!
(Турчину.)
Иди робе твоме господару
Па му кажи ком си писмо дао,
Али одмах и то паши кажи,
Да цар Лазар писму не верује
Већ да види да је пријевара.
Иди!
ТУРЧИН (с војници оде).
БРАНКОВИЋ (брижљив ћути).
ЦАР ЛАЗАР:
Шта ти мислиш, Бранковићу?
БРАНКОВИЋ:
Ту је
Зло вероват’, горе не вероват’.
ЦАР ЛАЗАР:
Веровати? Ко ће веровати
Кад Милошу пишу о издаји?
Што се онда веровати неће
Кад се буде и то веровало?
Код кога ће вера склонити се
Кад превери Обилић Лазару!
Не, не, Вуче, то бити не може!
БРАНКОВИЋ:
И мени се тако чини. Али...
Јачег нема од писма доказа!
ЦАР ЛАЗАР (више за себе):
Милош гори за висином сјајном,
Царска круна чудне има чини...
У Турака вера је проклета.
Код њих нема греха ни срамоте,
За светињу њина душа не зна,
Њино срце грозе не познаје...
На оца ће подигнути сина,
Завадиће два ока у глави...
БРАНКОВИЋ (као за себе):
О, проклета за славом похлепо
На што нећеш навести човека?
ЦАР ЛАЗАР (тргне се):
Шта говориш?... Говори јасније!
Ваљда нећеш и ти посумњати?
БРАНКОВИЋ:
БИ Л’ могао? Ал’ проклето писмо
Једнако ми звони у ушима
Као звоно кад ког оглашује!
ЦАР ЛАЗАР (горко):
Кад такова може варат’ душа,
Зашто не би могло лагат’ писмо!
БРАНКОВИЋ (као за себе):
Све је им’о, силу, власт и славу
Па за празно што се отима име?
Нашто руку за круном да пружи,
Кад и без ње у земљи царова?
(Окренувши се к цару.)
Опрости ми светли господару.
Смрче ми се у глави па не знам
Ни што мислим ни што ти говорим.
Кога неће то чудо збунити.
Допусти ми да могу отићи...
ЦАР ЛАЗАР:
Имаш право: самом ми је тако!
Иди само; кад се премиримо
Боље ћемо о ствари судити.
(Господа долазе с лева и десна и иду у царев шатор.)
ЦАР ЛАЗАР:
И гости се к’ вечери скупљају.
Но и то ће лепа бит’ вечера.
(Оде у шатор.)
БРАНКОВИЋ (сам):
Обилићу, твој је час куцнуо!
(Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.