Miloš Obilić (Jovan Subotić)/18
| ←Treći prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić ČETVRTI PRIZOR |
Peti prizor→ |
ČETVRTI PRIZOR
Dva vojnika doprate vezana Turčina.
CAR LAZAR:
Šta ti tražiš u mojem okolu?
BRANKOVIĐ:
Šta da traži? Uhodi nam vojsku.
Daj nek’ odmah uhodu obese!
CAR LAZAR:
Jesi l’ doš’o da uhodiš vojsku?
Idi, gledaj, pa istinu javi.
Ova vojska neće da se krije.
BRANKOVIĆ:
Svetli care, daj ga obesiti,
Uhodama nigde se ne prašta!
TURČIN (u najvećem strahu):
Svetla kruno, ja uhoda nisam.
Ja sam samo ovaj list donio
Sa kojim me moj gospodar posla
Da ga nosim knezu Obiliću.
CAR LAZAR (začuđen):
Obiliću!
BRANKOVIĆ (uprepašćen):
Obiliću!
CAR LAZAR:
Daj ga!
TURČIN (izvadi iz nedara pismo i preda ga
kleknuvši caru).
CAR LAZAR (primivši pismo poćuti, pa onda rekne Turčinu):
A ko ti je gospodar, Turčine?
TURČIN (ponizno):
Jusuf-paša!
BRANKOVIĆ (kao da mu nešto u glavi pukne):
Jusuf-paša?
(Poćuti.)
Nisam
Ništa hteo tebi govoriti,
Al’ sam jošte onda opazio,
Kad je Jusuf u Kruševcu bio,
Da se Miloš s njim rado družio.
Setićeš se, kako navaljiva
Da mu predaš turskoga glasnika
Da ga prati kad se od nas vrati.
CAR LAZAR (zamišljen):
Znam, al’ odmah kaza mi i uzrok,
Zašto želi, da ga njemu dadem.
BRANKOVIĆ (uznemiri se):
Pa što bija?
CAR LAZAR:
Jer beše doznao,
Da izdaju turski glasnik snuje.
BRANKOVIĆ (s rastećim nemirom):
A otkuda na tu mis’o dođe?
CAR LAZAR:
Jer se Turčin nije ubojao
Krunu moju
(Pogledi na Brankovića.)
Mom davati zetu!
BRANKOVIĆ (s užasnutim glasom):
Meni!
CAR LAZAR:
A, o tebi ne bi razgovora!
Njemu samom!
BRANKOVIĆ (odahne mu):
Njemu!
CAR LAZAR (zabrinut):
Ali nikad
Ne reče mi, da i dalje osta
U prepiski sa turskim glasnikom.
BRANKOVIĆ (pouzdano):
I ja danas slučajno doznadoh
Da se Miloš s Turci dogovara.
CAR LAZAR (prene):
Kako?
BRANKOVIĆ:
Jutros tek što zora svanu
Straže moje obilazeć’ viđeh
Obilića s Kosančić Ivanom,
Stanem malo ne hoteći mojim
Dolaskom im prekinut’ razgovor,
I tu čujem da je Ivan više
Dana prov’o u turskom taboru,
I da Miloš naloži Ivanu
Ne kazivat’ nikomu ni zašto.
Ja se na to natrag vratim; oni
Udalje se mene ne vidivši.
CAR LAZAR:
Sigurno su Turke uhodili:
To je uvek pos’o Kosančića.
BRANKOVIĆ:
Čitaj pismo, možda će u njemu
Što pobliže biti naznačeno.
CAR LAZAR:
Imaš pravo!
(otvarajući pismo.)
Što će biti bolje,
Da ga čitam, da l’ da ga ne čitam?
Ko zna kakva tu se krije guja
Koja će mi život otrovati!
(Uzdahne.)
O, Miloše, da o tebi sumnjam?
(Čita.)
„Što sam tebi rek’o u Kruševcu
I dan danas drukčije ne stoji.
Tvoja jeste kruna Lazareva,
Padiša ju Obiliću daje.
Uostalom čini što ti drago.
Ili odmah amo k nama dođi,
Ili čekaj dok se bitka svrši...
Tek učini, što si obrekao.”
BRANKOVIĆ (u čudu):
Blagi Bože, ta to je izdaja!
CAR LAZAR (žestoko):
To je varka! To je prijevara!
(Nešto mu padne na um, jarosno Turčinu.)
Ko je tebe ovamo poslao?
Kazuj pravo, jer sad ćeš visiti.
TURČIN (mirno):
Jusuf-paša, moj gospodar, care.
CAR LAZAR:
Lažeš! Tebe drugi ko nauči,
Da govoriš što istina nije.
TURČIN:
Pošlji koga sa mnom Jusuf-paši,
Pa ćeš čuti iz njegovih usta.
CAR LAZAR (klone).
BRANKOVIĆ:
Dobro kaže! Pošlji koga tamo.
CAR LAZAR:
Što da šiljem; da ga i ne posla,
Sad će reći da ga je poslao,
Tek da nož mi u srcu ostane.
(Gore pogledavši.)
O, moj Bože! Kad si mi rekao
Upravljati sudbinom naroda,
Zašt’ mi nisi oku dao snagu
Da svakomu u srce zagledim!
(Poćutivši.)
Ne verujem! To istina nije!
To je zamka, koju dušman zape
Da mi otme najboljeg junaka,
Najverniju ruku mi otrgne!
No mu neće za rukom izići!
(Turčinu.)
Idi robe tvome gospodaru
Pa mu kaži kom si pismo dao,
Ali odmah i to paši kaži,
Da car Lazar pismu ne veruje
Već da vidi da je prijevara.
Idi!
TURČIN (s vojnici ode).
BRANKOVIĆ (brižljiv ćuti).
CAR LAZAR:
Šta ti misliš, Brankoviću?
BRANKOVIĆ:
Tu je
Zlo verovat’, gore ne verovat’.
CAR LAZAR:
Verovati? Ko će verovati
Kad Milošu pišu o izdaji?
Što se onda verovati neće
Kad se bude i to verovalo?
Kod koga će vera skloniti se
Kad preveri Obilić Lazaru!
Ne, ne, Vuče, to biti ne može!
BRANKOVIĆ:
I meni se tako čini. Ali...
Jačeg nema od pisma dokaza!
CAR LAZAR (više za sebe):
Miloš gori za visinom sjajnom,
Carska kruna čudne ima čini...
U Turaka vera je prokleta.
Kod njih nema greha ni sramote,
Za svetinju njina duša ne zna,
Njino srce groze ne poznaje...
Na oca će podignuti sina,
Zavadiće dva oka u glavi...
BRANKOVIĆ (kao za sebe):
O, prokleta za slavom pohlepo
Na što nećeš navesti čoveka?
CAR LAZAR (trgne se):
Šta govoriš?... Govori jasnije!
Valjda nećeš i ti posumnjati?
BRANKOVIĆ:
BI L’ mogao? Al’ prokleto pismo
Jednako mi zvoni u ušima
Kao zvono kad kog oglašuje!
CAR LAZAR (gorko):
Kad takova može varat’ duša,
Zašto ne bi moglo lagat’ pismo!
BRANKOVIĆ (kao za sebe):
Sve je im’o, silu, vlast i slavu
Pa za prazno što se otima ime?
Našto ruku za krunom da pruži,
Kad i bez nje u zemlji carova?
(Okrenuvši se k caru.)
Oprosti mi svetli gospodaru.
Smrče mi se u glavi pa ne znam
Ni što mislim ni što ti govorim.
Koga neće to čudo zbuniti.
Dopusti mi da mogu otići...
CAR LAZAR:
Imaš pravo: samom mi je tako!
Idi samo; kad se premirimo
Bolje ćemo o stvari suditi.
(Gospoda dolaze s leva i desna i idu u carev šator.)
CAR LAZAR:
I gosti se k’ večeri skupljaju.
No i to će lepa bit’ večera.
(Ode u šator.)
BRANKOVIĆ (sam):
Obiliću, tvoj je čas kucnuo!
(Ode.)
|