Милош Обилић (Јован Суботић)/11

Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
ШЕСТИ ПРИЗОР

ШЕСТИ ПРИЗОР
Обилић и Јусуф-паша изиђу

ОБИЛИЋ:
Добро јутро, браћо и господо!
Сад ће одмах господар изићи,
Само најпре извести гласника
Заповеди и дати га кому.
(Гледи по друштђу. К Топлици.)
Ходи друже!
(Поклони се и оде с Турчином.)
ТОПЛИЦА:
Ево ме, Милоше!
(Оде за њим.)
БОШКО (гледи за Милошем):
Диван ли је! Не знам како кому,
Али мени кад год га погледим
Живо срце игра од радости.
БАНОВИЋ:
А ком није тако, Југовићу?
Обилић је дика наших дана,
Он је узор нашега народа.
Наше гнездо мрак древности скрива,
Милош ниче из овог времена;
Ми пред собом стари грб носимо,
А он стоји к’о слика народа:
Ко пак такво неће љубит’ чедо,
Ко л’ се неће с таквим дичит’ ликом!
ЗЛОПОГЛЕЂА:
Ваљда и ми баш нисмо изроди!
БАНОВИЋ:
Нисмо, кнеже, ни да Бог би дао.
Теби првом приговора нема;
Па сви ови редом витезови
Сијају се к’о славе синови.
Ни ја сам се не дам заметнути.
Али сваки век свој узор има,
Сваки народ свог има љубимца,
Па све венце, које крвљу купи,
На ту себи милу меће главу;
И сву светлост својих славних дела
На тај себи драги лик просипа.
Узор века у којем живимо
И љубимац нашега народа
Обилић је — и просто му било!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.