Милош Обилић/17
ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ
(Част поља Косова)
1.
МУРАТ, ОСМАН, ЗЕИР, АЛИЈА и многи други везири и паше.
МУРАТ: Лав је увређен, и сад освету тражи; триста препона нек је, он освету тражи; нити ће се прије примирити, док је не изврши. Каур је јарост нашу на себе подигао, и он се зна, ако га она стигне; а стићи га мора, ил' овако, ил' онако! Сад смо на Косову, пољу, где се многократно крвца пролевала: има ли кога међу вама, коме би моје нагло ступање противно било, коме би моје напрасно пришествије неповољно било? (Сви ћуте). Има ли кога, који би овај с каури рат за нерасудан држао, коме би се неправедан учинио.
АЛИЈА: Он је једно средство, да се наша чест опере.
ЗЕИР: Он је стуб на ком ћемо престол у Србији утврдити.
МУРАТ: Први су ово дни, да ногом на српску земљу стајемо, и шта ће даље бити судбина ће определити. Још је један овде узао, кога ваља паметно да размрсимо: Када кривац на дрво утече, треба ли лаву да правцем за њим трчи, или згодну прилику да чека, да га упропасти? Сви знамо како смо код Плочника прошли: хоћемо ли и овде исто тако проћи, ако се слепо за страстма поведемо? Храброст је без мудрости тело без очију, непостојана сенка, која је донде само видна, док светлост траје, а без ње ишчезава и пропада. Одрешите сад језик, велможе моје, помозите, да важан овај чвор размрсимо.
ЗЕИР: Ако је истина, као што заиста никакове сумње нема, да су Турци храбром само десницом све што имаду задобили, то неће труда требати за разрешити важан овај узао, нити треба ту друге какове помоћи осим бритког нашег мача. Јест храброст српскога рода велика, јест њихова у оружју вештина позната; но и Турци нису у свему последњи, и они
се с њима, што се храбрости тиче, мерити могу. Не треба овде да следства исполинских наших дејствија опомињем, довољно су свакоме позната. Једна Једрена може снагу нашу показати, из које стреле на горди чак Цариград лете и трепетни му страх задају. Шта ћу више зборити? Какво је наше претпријатије, него да Србију под јарам подложимо? Дакле гледајмо за чим смо! Храброст мере не познаје, она је живом подобна огњу, и што брже бива, то снажније она, јаче и силније дејствује.
МУРАТ: Говори, Али.
АЛИЈА: Честити царе! и ја почитујем храброст као матер победе; али без мудрости и без притворства у мојим је очима ништа и ништа. То код мене значи: ако је само могућно да се каури лукавством надвладати могу, нек се то употреби.
ЈЕДАН ВЕЗИР: Тако и ја судим.
ДРУГИ ВЕЗИР: И ја.
ТРЕЋИ ВЕЗИР: И ја.
АЛИЈА: Лакше је зеца без муке јести, код куће седећи, него по гудурама лутајући се.
ЗЕИР: Ал' је слађе и славније из лова га донети. Сав труд ловца тајно неко задовољство тада услађује.
АЛИЈА: А кад наиђе на тигра у шуми, или кад лав на њега нападне, или кад се опучи стена, те га у главу погоди?
МУРАТ: Доста, није овде реч о зецовма него о рату! Моја се намера обалити не може, јер је мненије многих великаша подупире. Накратко: ми остајемо на Косову донде, док се згодна за победу прилика не појави, а појавити се мора на какав год начин. Ти, Алија, иди у твоју војску, укопај се и утврди се, да ти не би изненада каури нахудити могли. А ти, Зеиру, обилазићеш око целе ордије, пазићеш шта се код каура ради, уређиваћеш и настојаваћеш да ми свуда по ћуди испадне.
ЗЕИР и АЛИЈА: Воља светлога цара у нашим је очима светиња.
МУРАТ: А ви, остали Турци витезови, с ничим не можете ми боље угодити, него дужности испуњујући.
СВИ (се поклоне до земље и отиду).
|