Miloš Obilić/17
DEJSTVO TREĆE
(Čast polja Kosova)
1.
MURAT, OSMAN, ZEIR, ALIJA i mnogi drugi veziri i paše.
MURAT: Lav je uvređen, i sad osvetu traži; trista prepona nek je, on osvetu traži; niti će se prije primiriti, dok je ne izvrši. Kaur je jarost našu na sebe podigao, i on se zna, ako ga ona stigne; a stići ga mora, il' ovako, il' onako! Sad smo na Kosovu, polju, gde se mnogokratno krvca prolevala: ima li koga među vama, kome bi moje naglo stupanje protivno bilo, kome bi moje naprasno prišestvije nepovoljno bilo? (Svi ćute). Ima li koga, koji bi ovaj s kauri rat za nerasudan držao, kome bi se nepravedan učinio.
ALIJA: On je jedno sredstvo, da se naša čest opere.
ZEIR: On je stub na kom ćemo prestol u Srbiji utvrditi.
MURAT: Prvi su ovo dni, da nogom na srpsku zemlju stajemo, i šta će dalje biti sudbina će opredeliti. Još je jedan ovde uzao, koga valja pametno da razmrsimo: Kada krivac na drvo uteče, treba li lavu da pravcem za njim trči, ili zgodnu priliku da čeka, da ga upropasti? Svi znamo kako smo kod Pločnika prošli: hoćemo li i ovde isto tako proći, ako se slepo za strastma povedemo? Hrabrost je bez mudrosti telo bez očiju, nepostojana senka, koja je donde samo vidna, dok svetlost traje, a bez nje iščezava i propada. Odrešite sad jezik, velmože moje, pomozite, da važan ovaj čvor razmrsimo.
ZEIR: Ako je istina, kao što zaista nikakove sumnje nema, da su Turci hrabrom samo desnicom sve što imadu zadobili, to neće truda trebati za razrešiti važan ovaj uzao, niti treba tu druge kakove pomoći osim britkog našeg mača. Jest hrabrost srpskoga roda velika, jest njihova u oružju veština poznata; no i Turci nisu u svemu poslednji, i oni
se s njima, što se hrabrosti tiče, meriti mogu. Ne treba ovde da sledstva ispolinskih naših dejstvija opominjem, dovoljno su svakome poznata. Jedna Jedrena može snagu našu pokazati, iz koje strele na gordi čak Carigrad lete i trepetni mu strah zadaju. Šta ću više zboriti? Kakvo je naše pretprijatije, nego da Srbiju pod jaram podložimo? Dakle gledajmo za čim smo! Hrabrost mere ne poznaje, ona je živom podobna ognju, i što brže biva, to snažnije ona, jače i silnije dejstvuje.
MURAT: Govori, Ali.
ALIJA: Čestiti care! i ja počitujem hrabrost kao mater pobede; ali bez mudrosti i bez pritvorstva u mojim je očima ništa i ništa. To kod mene znači: ako je samo mogućno da se kauri lukavstvom nadvladati mogu, nek se to upotrebi.
JEDAN VEZIR: Tako i ja sudim.
DRUGI VEZIR: I ja.
TREĆI VEZIR: I ja.
ALIJA: Lakše je zeca bez muke jesti, kod kuće sedeći, nego po gudurama lutajući se.
ZEIR: Al' je slađe i slavnije iz lova ga doneti. Sav trud lovca tajno neko zadovoljstvo tada uslađuje.
ALIJA: A kad naiđe na tigra u šumi, ili kad lav na njega napadne, ili kad se opuči stena, te ga u glavu pogodi?
MURAT: Dosta, nije ovde reč o zecovma nego o ratu! Moja se namera obaliti ne može, jer je mnenije mnogih velikaša podupire. Nakratko: mi ostajemo na Kosovu donde, dok se zgodna za pobedu prilika ne pojavi, a pojaviti se mora na kakav god način. Ti, Alija, idi u tvoju vojsku, ukopaj se i utvrdi se, da ti ne bi iznenada kauri nahuditi mogli. A ti, Zeiru, obilazićeš oko cele ordije, pazićeš šta se kod kaura radi, uređivaćeš i nastojavaćeš da mi svuda po ćudi ispadne.
ZEIR i ALIJA: Volja svetloga cara u našim je očima svetinja.
MURAT: A vi, ostali Turci vitezovi, s ničim ne možete mi bolje ugoditi, nego dužnosti ispunjujući.
SVI (se poklone do zemlje i otidu).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|