Милош Обилић/14
6.
БРАНКОВИЋ замишљен ступи, за њим НЕГОДА.
НЕГОДА: Ја нећу даље, макар ме кољем терали, господине! То није шала: сустадох! Ми смо пошли у лов, ал' тако ловити нисам у мом веку видео: срне
и кошуте заигравају се око нас, а ми их не видимо! Доиста, да нас какав луђи од мене види, рекао би да што друго тражимо.
БРАНКОВИЋ (тамно): Шта је то друго?
НЕГОДА: С допуштењем, господине, ја сам тугаљив ово изрећи.
БРАНКОВИЋ: Ја заповедам.
НЕГОДА: Е, кад је тако, а оно се морам покоравати. Луђи би од мене мислио да памет где тражимо.
БРАНКОВИЋ: Је ли? (Пође).
НЕГОДА: Господине, та за Бога! Ја не могу даље. Стани, да се мало одморимо.
БРАНКОВИЋ: Хајде, не лудуј!
НЕГОДА: Нећу ја, господине! Само мало, али особите важности (тако ми гроба!) имам да те питам.
БРАНКОВИЋ: Но, шта је?
НЕГОДА: Хоћу ли на то одговора добити?
БРАНКОВИЋ: Хоћеш.
НЕГОДА: Зацело?
БРАНКОВИЋ: Говори.
НЕГОДА: Зашто си тако невесео?
БРАНКОВИЋ (окрене се и пође).
НЕГОДА: Одговора морам добити.
БРАНКОВИЋ: Имао сам једну ружу, коју сам особито чувао, да је неком поднесем; али дође медвед, те је још у пупољку узбере.
НЕГОДА: Е! Ко ће то погодити? То је загонетка, а и загонетка није као што су загонетке. Ја знам да се увек почињу са: „Што ми ти је за што?" али ова је сасвим по новој ћуди зграђена, нити бих је погодио, да имам пет глава и девет ушију. Но гле: ко је оно враг, господине? Вештице, на моју душу!Хајде да бегамо!
БРАНКОВИЋ (погледа најпре на аветиње, а потом на њега):
Да бегамо, дрвени јуначе!
НЕГОДА: Шта, зар ти нећеш? А гле како су седу косу расплеле, па носе у рукама чини. Једна носи стрелу: ако нас устрели, ту ће нам гроб бити. Господине, хајде да бегамо. На моју душу, није чист посао! Ја сам смрт у доста различном виду виђао, ал' у оваковом нисам је рад гледати, јер су ово кћери нечастивца (анате-га-мате било!)
БРАНКОВИЋ: Ко сте ви, чудновате старице? Јесте ли каква опсена, или заиста сушчествујете?
НЕГОДА: Господине, чувај очи! Еј, тужан, пропадосмо! (Пође натраг и једном руком заклони очи своје, а
другом се крсти). Ва име оца, шта нећу с њиме још препатити! Да сам се бар у кошуљици родио, те ме не би глава болела.
БРАНКОВИЋ: Ко сте ви, незнате старице? Заклињем вас свим што вам је свето, одговарајте!
ПРВА АВЕТ: Благо теби, Бранковићу славни!
ДРУГА АВЕТ: Благо теби, светило Србије!
ТРЕЋА АВЕТ: Благо теби, стубу владетељства!
ПРВА АВЕТ: Твоје ће се име прогласити.
ДРУГА АВЕТ: Твоје ће се колено славити.
ТРЕЋА АВЕТ: Круну носећ' читаве Србије.
БРАНКОВИЋ: Проклетнице, како ми главу забунисте! Изјасните се боље, или нек вас пакао прогута!
ПРВА АВЕТ (с огледалом):
Гледај овде и све добро внимај:
Опсена је ово будућности,
Ал' истина; не сумњај се ништа!
Пази, сматрај, па кажи што видиш.
БРАНКОВИЋ: Видим једног младића, подобног мом нејаком Ђорђу, где круну у руке прима.
ПРВА АВЕТ:
То је син твој, Бранковићу, Ђорђе,
Круну прима од Гребељановића,
Којано је њему припадала.
Видиш даље ону гују љуту:
То је турски Отмановић-царе,
Нападаће на твога Ђурицу,
Да му отме круну и очинство;
Али ће се дете одбранити.
То је њему судба. — Шта сад видиш?
БРАНКОВИЋ: Видим обојега пола људе, где пролазе. Око једних је мрак, неке је сунце обасјало, гдекоји
пак сами од себе блистају.
ПРВА АВЕТ:
То су твоји остали потомци.
Тако ће се они изредити,
Тако ће ти име прославити.
Од Једрене до града Будима,
Од Млетака па до Цариграда
Твоје ће се име спомињати,
Док је српског рода и племена.
Ој, доста је! шта ћеш више?
Толико нам књига пише.
СВЕ ТРИ (у свој знак гледајући):
Налог палца, налог чара, налог трске: испуњен је.
Хопа, цупа, другарице!
Свака своме седалишту,
Свака своме завичају!
(Међу севањем муња ишчезну).
БРАНКОВИЋ: Шта то би? Еј, Негода, Негода!
НЕГОДА (који је донде у непрестаном движенију био):
Камо их? Одоше, пасје вере! Хај, што не смедох приступити, да и мени јаве хоћу ли се оженити!
БРАНКОВИЋ: Јеси л' чуо што ми рекоше? — да ће моје племе круну носити!
НЕГОДА: Е, пак!? Круна је за људе, господине! Чудна је звер та срећа, она је као стидљива мома:
овога хоћу, овога нећу, ац! на кога падне јабука! Ко ти се није само у овој земљи изменио! Као што се
приповеда, бјаху ту неки Французи, Латини, Далматини, шта ли; дође Немања, поп-Љубомира син, па њих све у торбу; дође Вукашин те утамани Немањину лозу; а Гребљан од Алтомана оте. То значи: данас мени, сутра теби.
БРАНКОВИЋ (у мислима погружен): Хм, хм! Проклете утворе, како ме опчинисте!
НЕГОДА: Господине, та шта се бринеш? Ослони се сасвим на судбу!
БРАНКОВИЋ: Хоћеш ти о свему овом што си видео прећутати?
НЕГОДА: Какогод риба, господине. Нема тајни горе тамнице, него кад у мене уђе, и пре би се новац кесе среброљупца опростио, него би она главу из моје утробе помолила.
БРАНКОВИЋ: Ти ћеш мени и советом где устреба помоћи.
НЕГОДА: Тако је лав миша питао, кад је пошао на војску.
БРАНКОВИЋ: Ти ћеш мени советом помоћи, велим ја.
НЕГОДА: Хм!
БРАНКОВИЋ: Ти се сумњаш?
НЕГОДА: Не само советом, већ и рукама и ногама, телом и душом.
БРАНКОВИЋ: Завери се о свем овом.
НЕГОДА: Како ћу, кад ми многи приговарају, да ја вере немам, да сам ја Турчин, и тако даље?
БРАНКОВИЋ: Ти ниси Турчин, ти си крштен, премда сам те ја код Турака нашао и под своје узео.
НЕГОДА (пет коракљаји уступи натраг): Ја Турчин?! То не верујем. (Пође).
БРАНКОВИЋ: Стани! Куда ћеш?
НЕГОДА: Идем тражити вештице, да видим је л' истина да сам ја Турчин.
БРАНКОВИЋ: Шта сниваш?! Ти си српско млеко сисао, у српским обичајима воспитан, и ја сам твој
отац.
НЕГОДА (поћути): Јест, јест, баш је то тако. Та Србин сам ја, па нека свет говори шта му драго; ја му не запуших уста! Хајде, поочиме, и (тако ми врана месо не јела!) видећеш, да ћу ти увек веран бити.
БРАНКОВИЋ: То се и надам од тебе. Само буди паметан, на свашта пази, па ћеш и одселе у оној милости код мене бити, које си до данас удостојен био. (Пођу, но ударе на Милоша).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|