◄   5 Dejstvo drugo 7   ►

6.
 
BRANKOVIĆ zamišljen stupi, za njim NEGODA.


NEGODA: Ja neću dalje, makar me koljem terali, gospodine! To nije šala: sustadoh! Mi smo pošli u lov, al' tako loviti nisam u mom veku video: srne
i košute zaigravaju se oko nas, a mi ih ne vidimo! Doista, da nas kakav luđi od mene vidi, rekao bi da što drugo tražimo.
BRANKOVIĆ (tamno): Šta je to drugo?
NEGODA: S dopuštenjem, gospodine, ja sam tugaljiv ovo izreći.
BRANKOVIĆ: Ja zapovedam.
NEGODA: E, kad je tako, a ono se moram pokoravati. Luđi bi od mene mislio da pamet gde tražimo.
BRANKOVIĆ: Je li? (Pođe).
NEGODA: Gospodine, ta za Boga! Ja ne mogu dalje. Stani, da se malo odmorimo.
BRANKOVIĆ: Hajde, ne luduj!
NEGODA: Neću ja, gospodine! Samo malo, ali osobite važnosti (tako mi groba!) imam da te pitam.
BRANKOVIĆ: No, šta je?
NEGODA: Hoću li na to odgovora dobiti?
BRANKOVIĆ: Hoćeš.
NEGODA: Zacelo?
BRANKOVIĆ: Govori.
NEGODA: Zašto si tako neveseo?
BRANKOVIĆ (okrene se i pođe).
NEGODA: Odgovora moram dobiti.
BRANKOVIĆ: Imao sam jednu ružu, koju sam osobito čuvao, da je nekom podnesem; ali dođe medved, te je još u pupoljku uzbere.
NEGODA: E! Ko će to pogoditi? To je zagonetka, a i zagonetka nije kao što su zagonetke. Ja znam da se uvek počinju sa: „Što mi ti je za što?" ali ova je sasvim po novoj ćudi zgrađena, niti bih je pogodio, da imam pet glava i devet ušiju. No gle: ko je ono vrag, gospodine? Veštice, na moju dušu!Hajde da begamo!
BRANKOVIĆ (pogleda najpre na avetinje, a potom na njega):
Da begamo, drveni junače!
NEGODA: Šta, zar ti nećeš? A gle kako su sedu kosu rasplele, pa nose u rukama čini. Jedna nosi strelu: ako nas ustreli, tu će nam grob biti. Gospodine, hajde da begamo. Na moju dušu, nije čist posao! Ja sam smrt u dosta različnom vidu viđao, al' u ovakovom nisam je rad gledati, jer su ovo kćeri nečastivca (anate-ga-mate bilo!)
BRANKOVIĆ: Ko ste vi, čudnovate starice? Jeste li kakva opsena, ili zaista suščestvujete?
NEGODA: Gospodine, čuvaj oči! Ej, tužan, propadosmo! (Pođe natrag i jednom rukom zakloni oči svoje, a
drugom se krsti). Va ime oca, šta neću s njime još prepatiti! Da sam se bar u košuljici rodio, te me ne bi glava bolela.
BRANKOVIĆ: Ko ste vi, neznate starice? Zaklinjem vas svim što vam je sveto, odgovarajte!
PRVA AVET: Blago tebi, Brankoviću slavni!
DRUGA AVET: Blago tebi, svetilo Srbije!
TREĆA AVET: Blago tebi, stubu vladeteljstva!
PRVA AVET: Tvoje će se ime proglasiti.
DRUGA AVET: Tvoje će se koleno slaviti.
TREĆA AVET: Krunu noseć' čitave Srbije.
BRANKOVIĆ: Prokletnice, kako mi glavu zabuniste! Izjasnite se bolje, ili nek vas pakao proguta!
PRVA AVET (s ogledalom):
     Gledaj ovde i sve dobro vnimaj:
     Opsena je ovo budućnosti,
     Al' istina; ne sumnjaj se ništa!
     Pazi, smatraj, pa kaži što vidiš.
BRANKOVIĆ: Vidim jednog mladića, podobnog mom nejakom Đorđu, gde krunu u ruke prima.
PRVA AVET:
     To je sin tvoj, Brankoviću, Đorđe,
     Krunu prima od Grebeljanovića,
     Kojano je njemu pripadala.
     Vidiš dalje onu guju ljutu:
     To je turski Otmanović-care,
     Napadaće na tvoga Đuricu,
     Da mu otme krunu i očinstvo;
     Ali će se dete odbraniti.
     To je njemu sudba. — Šta sad vidiš?
BRANKOVIĆ: Vidim obojega pola ljude, gde prolaze. Oko jednih je mrak, neke je sunce obasjalo, gdekoji
pak sami od sebe blistaju.
PRVA AVET:
     To su tvoji ostali potomci.
     Tako će se oni izrediti,
     Tako će ti ime proslaviti.
     Od Jedrene do grada Budima,
     Od Mletaka pa do Carigrada
     Tvoje će se ime spominjati,
     Dok je srpskog roda i plemena.
     Oj, dosta je! šta ćeš više?
     Toliko nam knjiga piše.
SVE TRI (u svoj znak gledajući):
     Nalog palca, nalog čara, nalog trske: ispunjen je.
     Hopa, cupa, drugarice!
     Svaka svome sedalištu,
     Svaka svome zavičaju!
(Među sevanjem munja iščeznu).
BRANKOVIĆ: Šta to bi? Ej, Negoda, Negoda!
NEGODA (koji je donde u neprestanom dviženiju bio):
Kamo ih? Odoše, pasje vere! Haj, što ne smedoh pristupiti, da i meni jave hoću li se oženiti!
BRANKOVIĆ: Jesi l' čuo što mi rekoše? — da će moje pleme krunu nositi!
NEGODA: E, pak!? Kruna je za ljude, gospodine! Čudna je zver ta sreća, ona je kao stidljiva moma:
ovoga hoću, ovoga neću, ac! na koga padne jabuka! Ko ti se nije samo u ovoj zemlji izmenio! Kao što se
pripoveda, bjahu tu neki Francuzi, Latini, Dalmatini, šta li; dođe Nemanja, pop-Ljubomira sin, pa njih sve u torbu; dođe Vukašin te utamani Nemanjinu lozu; a Grebljan od Altomana ote. To znači: danas meni, sutra tebi.
BRANKOVIĆ (u mislima pogružen): Hm, hm! Proklete utvore, kako me opčiniste!
NEGODA: Gospodine, ta šta se brineš? Osloni se sasvim na sudbu!
BRANKOVIĆ: Hoćeš ti o svemu ovom što si video prećutati?
NEGODA: Kakogod riba, gospodine. Nema tajni gore tamnice, nego kad u mene uđe, i pre bi se novac kese srebroljupca oprostio, nego bi ona glavu iz moje utrobe pomolila.
BRANKOVIĆ: Ti ćeš meni i sovetom gde ustreba pomoći.
NEGODA: Tako je lav miša pitao, kad je pošao na vojsku.
BRANKOVIĆ: Ti ćeš meni sovetom pomoći, velim ja.
NEGODA: Hm!
BRANKOVIĆ: Ti se sumnjaš?
NEGODA: Ne samo sovetom, već i rukama i nogama, telom i dušom.
BRANKOVIĆ: Zaveri se o svem ovom.
NEGODA: Kako ću, kad mi mnogi prigovaraju, da ja vere nemam, da sam ja Turčin, i tako dalje?
BRANKOVIĆ: Ti nisi Turčin, ti si kršten, premda sam te ja kod Turaka našao i pod svoje uzeo.
NEGODA (pet korakljaji ustupi natrag): Ja Turčin?! To ne verujem. (Pođe).
BRANKOVIĆ: Stani! Kuda ćeš?
NEGODA: Idem tražiti veštice, da vidim je l' istina da sam ja Turčin.
BRANKOVIĆ: Šta snivaš?! Ti si srpsko mleko sisao, u srpskim običajima vospitan, i ja sam tvoj
otac.
NEGODA (poćuti): Jest, jest, baš je to tako. Ta Srbin sam ja, pa neka svet govori šta mu drago; ja mu ne zapuših usta! Hajde, poočime, i (tako mi vrana meso ne jela!) videćeš, da ću ti uvek veran biti.
BRANKOVIĆ: To se i nadam od tebe. Samo budi pametan, na svašta pazi, pa ćeš i odsele u onoj milosti kod mene biti, koje si do danas udostojen bio. (Pođu, no udare na Miloša).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.