Милета и Милица
Дан освану и ограну сунце,
И даница на исток изиђе,
Преодница ведро небо пређе,
Надводи се над Ерцеговину,
Пак дозива Ерцега Стефана: 5
„Изиђ' пред двор, Ерцеже Стефане!
„Ево теби три књиге стигоше:
„Једна лане, друга ономлане,
„А трећа је ове годинице,
„Да сакупиш твоју силну војску: 10
„Гди је један, ту да не узимаш;
„Гди су по два, ту да не растављаш,
„Гдино ли су по три, по четири,
„Једног узми, а друге остављај."
Он не слуша, што му књига каже, 15
Већ он чини, што је њему драго:
Гди је један, ту је узимао;
Гди су по два, ту је растављао;
Гдино ли су по три, по четири,
Три узима, а једног оставља. 20
Он је силну сакупио војску,
Ал' је силну уцвелио мајку;
Код свакога стара мајка плаче,
Код Милете сестрица Милица.
Кад дођоше на то море сиње, 25
И седоше на лагане лађе,
Остадоше мајке кукајући,
А Милица с Милетом отиде;
Сузама је сестрица Милица,
Сузама је море замутила, 30
А јадима уставила лађу,
Нико не мож' да отисне лађе.
Ал' беседе три возара млада:
„Да пустимо Милету с Милицом,
„Еда б' како отиснули лађу." 35
Кад пустише Милету с Милицом,
Оде лађа морем пливајући,
А Милица с брацем певајући.
