Мејрима/6

ЧИН ПРВИ

ПОЈАВА VI

ПОЈАВА VI
Али-паша и Живан

АЛИ-ПАША:
(Диван момак; Ох! Још да је Турчин.)
ЖИВАН:
Ево дођох, о честити пашо.
АЛИ-ПАША:
У злокобан дош’о си тренутак,
Ушао си, ну изићи нећеш.
ЖИВАН:
Зло по мене! Шта то велиш? Или
Само хоћеш да се шалиш са мном?
АЛИ-ПАША:
Каква шала, жалосна ти мајка!
Твоја глава о кончићу виси.
ЖИВАН:
Ако ти је воља да ме смакнеш,
То је воља а правица није,
Јер из т'јела да м’ извучеш душу,
Наш'о би је чисту и свијетлу
Као гвожђе јатагана твога.
АЛИ-ПАША:
Лажеш, на њој нашао бих љагу
Коју Турчин пере ув’јек крвљу,
Нашао бих да Туркињу љубиш,
И то лицем Мејриму, кћер моју.
ЖИВАН:
Ко то каза, отпао му језик!
Ко год каз’о, преварио те је,
И дичну ти кћерку окаљао.
Ја дјевојку јучер прстеновах.
АЛИ-ПАША:
И тим, болан, учини зло веће:
Једној срце, другој даде прстен,
А превари обје.
ЖИВАН:
Све уједно
То дугујем заручници мојој.
АЛИ-ПАША:
А дужности је ли срце вјерно?
Шути, лаж’ма даље се не каљај,
Не срди ме; ја сам све дознао,
Мејрима је сама све казала.
ЖИВАН:
Она!
АЛИ-ПАША:
И њој имаш да захвалиш
Што још носиш на рамену главу.
ЖИВАН:
Ја бих онда тајао залуду,
Она рече, а ја не поричем.
Ево м’ овђе у рукама твојим
Чини са мном што год ти је драго.
АЛИ-ПАША:
Ти под срећном роди се звијездом,
Твоја срећа како мало чија.
Ја не само опраштам ти живот,
Но и ћерку једину ти дајем,
И читаво уз њу моје благо;
Али крста одрећи се мораш.
ЖИВАН:
Шта то чујем? Ил’ ме само кушаш?
АЛИ-ПАША:
Не кушам те, но говорим збиља.
Ти се чудиш? Дина м' и јест чудно;
Него брже да се та ствар сврши
Док се н’јесам и сам покајао.
ЖИВАН:
(Црн ми образ! А шта да се сврши?
Цри ми образ а још црња срећа.)
АЛИ-ПАША:
Шта умукиу?... Болан, шта то значи?
Или мален чини ти се поклон?
ЖИВАН:
Стид ме да ти у очи и гледнем,
А камоли да ти одговорим.
Поклон ти је велик, неизм’јеран,
За њ’ ти љубим руке и кољено
И ту земљу ђе ти ноге стоје.
Али худа у мене је срећа,
Душа ми је захвалности пуна,
А морам ти незахвалан бити.
АЛИ-ПАША:
Шта! Мејриму ти одбијаш, болан?
Ти одбијаш моје силно благо?
Ој богати, јеси л’ полудио?
ЖИВАН:
То је мени као живот драго,
Ал’ је вјера дража од живота.
АЛИ-ПАША:
Ја не мишљах да си ти будала;
Једна вјера у једнога Бога,
Ми клањали турски ил’ каурски,
Сви клањамо Богу јединоме.
ЖИВАН:
Бог доиста свима нам је један,
Ал’ једнако не славе га људи,
А свак свога начина се држи
Тако чврсто као дух тијела.
Па мени се не опире сама
Праочева вјера,
Већ и туга старих родитеља,
Глас родбине и поштење моје.
Заручен сам с Урошевом кћери,
Поштен старац и поштена цура
Гледају ме к’о зеницу своју;
Грехота је, пред св’јетом срамота
Оставити цуру под прстеном
Кад јој нема каква приговора.
АЛИ-ПАША:
Ти потанко размишљаш о свему,
Не размишљаш само о једноме,
А то једно да си ми у руци,
И да руку ако мало стиснем
У њој ћу ти живот угушити
Као птићу. Чу ли ме? Још једном,
Још ми једном одговори, момче,
Али прије промисли се зрело.
ЖИВАН:
Већ о свему ја промислих давно,
И на једно с тешким срцем пристах:
Узми главу, ево ти је дајем,
Ал’ не дајем вјере ни поштења.
АЛИ-ПАША:
Тако ли је? Алах, Алах, Алах!
Шта ме држи да те ту не смрвим?
ЖИВАН:
Опрости ми и почуј ме, молим.
Ти си велик и силан господар,
А ја ситан према теби мравак,
Св’јет би ти се ругао због мене.
То би твоју огорчило старост,
Кћери твојој, а и мени, живот.
Зато зета доличнијег бирај,
И усрећи дивотном љепотом,
А остави Живана у мраку
Да га гризе док год живе туга.
АЛИ-ПАША:
Иди брже, бјежи испред мене;
Сви врагови ван те однијели!
Да ти никад не спазим ни с’јенке,
Да ми с’ никад на двор не обазреш,
Да ни глухој земљици не шанеш
Што год ти се овђе рекло. Иди.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.