Mejrima/6
| ◄ ПОЈАВА V | POJAVA VI | ПОЈАВА VII ► |
POJAVA VI
Ali-paša i Živan
ALI-PAŠA:
(Divan momak; Oh! Još da je Turčin.)
ŽIVAN:
Evo dođoh, o čestiti pašo.
ALI-PAŠA:
U zlokoban doš’o si trenutak,
Ušao si, nu izići nećeš.
ŽIVAN:
Zlo po mene! Šta to veliš? Ili
Samo hoćeš da se šališ sa mnom?
ALI-PAŠA:
Kakva šala, žalosna ti majka!
Tvoja glava o končiću visi.
ŽIVAN:
Ako ti je volja da me smakneš,
To je volja a pravica nije,
Jer iz t'jela da m’ izvučeš dušu,
Naš'o bi je čistu i svijetlu
Kao gvožđe jatagana tvoga.
ALI-PAŠA:
Lažeš, na njoj našao bih ljagu
Koju Turčin pere uv’jek krvlju,
Našao bih da Turkinju ljubiš,
I to licem Mejrimu, kćer moju.
ŽIVAN:
Ko to kaza, otpao mu jezik!
Ko god kaz’o, prevario te je,
I dičnu ti kćerku okaljao.
Ja djevojku jučer prstenovah.
ALI-PAŠA:
I tim, bolan, učini zlo veće:
Jednoj srce, drugoj dade prsten,
A prevari obje.
ŽIVAN:
Sve ujedno
To dugujem zaručnici mojoj.
ALI-PAŠA:
A dužnosti je li srce vjerno?
Šuti, laž’ma dalje se ne kaljaj,
Ne srdi me; ja sam sve doznao,
Mejrima je sama sve kazala.
ŽIVAN:
Ona!
ALI-PAŠA:
I njoj imaš da zahvališ
Što još nosiš na ramenu glavu.
ŽIVAN:
Ja bih onda tajao zaludu,
Ona reče, a ja ne poričem.
Evo m’ ovđe u rukama tvojim
Čini sa mnom što god ti je drago.
ALI-PAŠA:
Ti pod srećnom rodi se zvijezdom,
Tvoja sreća kako malo čija.
Ja ne samo opraštam ti život,
No i ćerku jedinu ti dajem,
I čitavo uz nju moje blago;
Ali krsta odreći se moraš.
ŽIVAN:
Šta to čujem? Il’ me samo kušaš?
ALI-PAŠA:
Ne kušam te, no govorim zbilja.
Ti se čudiš? Dina m' i jest čudno;
Nego brže da se ta stvar svrši
Dok se n’jesam i sam pokajao.
ŽIVAN:
(Crn mi obraz! A šta da se svrši?
Cri mi obraz a još crnja sreća.)
ALI-PAŠA:
Šta umukiu?... Bolan, šta to znači?
Ili malen čini ti se poklon?
ŽIVAN:
Stid me da ti u oči i glednem,
A kamoli da ti odgovorim.
Poklon ti je velik, neizm’jeran,
Za nj’ ti ljubim ruke i koljeno
I tu zemlju đe ti noge stoje.
Ali huda u mene je sreća,
Duša mi je zahvalnosti puna,
A moram ti nezahvalan biti.
ALI-PAŠA:
Šta! Mejrimu ti odbijaš, bolan?
Ti odbijaš moje silno blago?
Oj bogati, jesi l’ poludio?
ŽIVAN:
To je meni kao život drago,
Al’ je vjera draža od života.
ALI-PAŠA:
Ja ne mišljah da si ti budala;
Jedna vjera u jednoga Boga,
Mi klanjali turski il’ kaurski,
Svi klanjamo Bogu jedinome.
ŽIVAN:
Bog doista svima nam je jedan,
Al’ jednako ne slave ga ljudi,
A svak svoga načina se drži
Tako čvrsto kao duh tijela.
Pa meni se ne opire sama
Praočeva vjera,
Već i tuga starih roditelja,
Glas rodbine i poštenje moje.
Zaručen sam s Uroševom kćeri,
Pošten starac i poštena cura
Gledaju me k’o zenicu svoju;
Grehota je, pred sv’jetom sramota
Ostaviti curu pod prstenom
Kad joj nema kakva prigovora.
ALI-PAŠA:
Ti potanko razmišljaš o svemu,
Ne razmišljaš samo o jednome,
A to jedno da si mi u ruci,
I da ruku ako malo stisnem
U njoj ću ti život ugušiti
Kao ptiću. Ču li me? Još jednom,
Još mi jednom odgovori, momče,
Ali prije promisli se zrelo.
ŽIVAN:
Već o svemu ja promislih davno,
I na jedno s teškim srcem pristah:
Uzmi glavu, evo ti je dajem,
Al’ ne dajem vjere ni poštenja.
ALI-PAŠA:
Tako li je? Alah, Alah, Alah!
Šta me drži da te tu ne smrvim?
ŽIVAN:
Oprosti mi i počuj me, molim.
Ti si velik i silan gospodar,
A ja sitan prema tebi mravak,
Sv’jet bi ti se rugao zbog mene.
To bi tvoju ogorčilo starost,
Kćeri tvojoj, a i meni, život.
Zato zeta doličnijeg biraj,
I usreći divotnom ljepotom,
A ostavi Živana u mraku
Da ga grize dok god žive tuga.
ALI-PAŠA:
Idi brže, bježi ispred mene;
Svi vragovi van te odnijeli!
Da ti nikad ne spazim ni s’jenke,
Da mi s’ nikad na dvor ne obazreš,
Da ni gluhoj zemljici ne šaneš
Što god ti se ovđe reklo. Idi.
|