Мејрима/26
| ◄ ПОЈАВА I | ПОЈАВА II | ПОЈАВА III ► |
ПОЈАВА II
ЖИВАН:
Кога видим! Ти ли си, мој оче?
А за тобом нема више никог?
Моја слатка мајка, моја браћа
Ђе су они? Ох, нема их! Тебе,
Једног тебе милост је довела.
НОВКО:
Милост? Стани, мени не приступај,
Немој у ме ни да дирнеш руком;
Рука твоја са ђаволском једна,
Јер ђаволско ти учини дјело.
Именом ме оца звати смијеш?
Смијеш питат’ за матер и браћу?
Ти већ немаш оца, немаш браће,
Немаш рода, никога ти немаш,
А, а мати твоја,... несрећниче,
Чувши да те на смрт осудише
Пустила је од жалости душу.
ЖИВАН:
Моја мати? Моја мати, рече?
Ах, забога! Истину ли рече,
Или мојим мукама се играш?
НОВКО:
Твоја мати оног часа, велим,
Умрла је, пуче у њој срце,
Разум’јеш ли? У њој срце пуче.
Она стоји сад пред Богом вапећ’
Најстрашнију освету на тебе.
Дрхти! Божјем ступајући лицу
Требаће ти мимо њу да прођеш.
ЖИВАН:
Ох, умрла! С мене!... Ја сам наказ,
Ја сам грозно страшило свијету,
Ја сам душа паклу досуђена.
НОВКО:
Ти си све то, ти си стопут горе
Него то. Ко може исказати
Шта си ти? Ко може?
Кад помислиш на сва дјела твоја,
Ако можеш, сам се не застраши.
Часном крсту најприје невјеран
Своју душу некрштеној прода;
Па да на пут нијесам ти стао
Смишљао си са њом да побјегнеш,
Не марећи кога би за собом
Оставио злој освети турској.
Теби тешка, крвниче, не бјеше
Ни наслада грозно закупљена
С’једом главом твојих родитеља.
ЖИВАН:
Ох! То само, то истина није.
Сто сам пута с њом побјећи мог’о;
А није ми требало ни бјежат’.
Ти још не знаш чим нуђаху мене,
Нијесам ти то открио никад.
НОВКО:
У ријечи мени не упадај,
Лажима се бестидним не брани,
Пусти да ти све испричам редом.
Да бих од нас и од сама тебе
Уклонио вељу погибију
Заручих те с најврснијом цуром
Што је икад бјеше у Високом.
Било би се на њежну јој младост
Смиловало и звјериње срце,
А ти од ње шта учини? Реци,
Шта учини од ње?
ЖИВАН:
Ох! Почуј ме,
Пуст’ и мене да прозборим...
НОВКО:
Шути.
Мислиш да си убио њу једну?
Убио си ет’ и матер своју,
Подиг’о си на освету крвну
Два до сада пријатељска дома,
Да се кољу, да се истребљују,
Те бих мог’о, најбједнији старац,
Сам остати да плачем над гробом
Свију мојих с тебе погинулих.
ЖИВАН:
Престан’, оче, престани за Бога!
НОВКО:
Шути, рекох, јоште не доврших.
Да гу крајњу избјегнем биједу
Другој крајњој морадох притећи:
Дом раселих, дом отаца мојих,
Сву испратих у Србију својту,
А одавдје чим изиђем, хитам
И ја за њом. Коњ м’ оседлан чека.
ЖИВАН:
Сви одоше! Идеш и ти!
НОВКО:
Н’јеси
Допустио ни костима мојим
Да у родној земљи почивају.
(Плаче.)
ЖИВАН:
Страшно, страшно! Што не бих погубљен
Прије него да то све саслушам.
Вај! Престани, да ти плач не гледам.
НОВКО:
Ја не дођох да јадујем овђе,
Да се тужим, да те укоравам,
Него дођох да донесем теби
Материно самртно проклетство,
И проклетство све родбине наше,
Ма и моје очино проклетство,
Јер већ сам те проклео сто пута,
И наново проклињем те сада,
И мртва ћу тебе проклињати
Док год душа устраје у мени.
(Жаван склапа к оцу руке, пада на кољена, и сагиње се до земље велећи.)
ЖИВАН:
Ох! Ох! Ох!
НОВКО:
Каква оцу ти покоја дајеш
У старости, такога и Господ
Души твојој вратио навијек!
ЖИВАН:
Ако имаш нож уза се, убиј,
Убиј, али даље не говори.
НОВКО:
Ето зашто дођох. Сад одлазим.
(Живан устаје хитно и задржава га.)
ЖИВАН:
Нећеш, нећеш поћи; ваља прије
Да ме чујеш, ваља све да дознаш.
НОВКО:
Пусти мене.
ЖИВАН:
О не, не пуштам те;
Чуј ме, чуј ме.
НОВКО:
Низашто на св’јету.
Поново ти запов’једам: пуст’ ме.
ЖИВАН:
Ни Бог тако не хотио тебе
Саслушати на самртном часу.
НОВКО:
Несрећниче, би ли смио?...
ЖИВАН:
Да сам
Сагр'јешио колико год велиш
И још више, Бог сам био би се
На толику моју љуту молбу
Ублажио и саслушао ме.
НОВКО:
Па шта хоћеш? Ево ме, говори;
Али брзо и у мало р’јечи,
Јер не могу да те дуго слушам.
ЖИВАН:
Ох! Не хитај, молим те, не хитај;
У мене је душа, срце, памет,
Ц’јело биће крајње узрујано...
Говорићу, али ти ми нећеш
Вјеровати,
То предвиђам, вјероват’ ми нећеш.
НОВКО:
Лажи су ти јасније од дана,
Па би хтио да ти ко вјерује?
Велиш да је убио нијеси;
Ко је онда? Ко би њу убио,
Њу, на коју жалит’ не могаше
Ни мрав ситни што по земљи гмили?
Ти је н’јеси убио! И мени
То казујеш, кој’ те виђех свега
Њеном крвљу грозно омашћена?
ЖИВАН:
На мени су знакови кривице,
Али кривац ја нијесам, оче.
НОВКО:
Ко је дакле? Што не каза тога?
Што на суду себе не оправда?
О лаживче, бездушни лаживче!
ЖИВАН:
Човјек, оче, не лаже при смрти,
А домало ја ступити морам
Пред божију правду, па божијом
Вјечном правдом ево ти се кунем
Да сам невин у оном убиству
Колико год и ти сам, мој оче.
Кад у собу уђох већ лежаше
Полумртва јадница у крви.
Чим ме смотри нешто ми промрмља,
Па издахну. Сазнати не могох
Је ли сама живот претргнула,
Или јој га претрже ко други.
НОВКО:
И ја тако сумњати сам хтио;
Али откуд она крв на теби?
Откуд онда, зашто нож т’ у руци?
ЖИВАН:
Када виђех ђе с’ онако б’једно
Жалосница растављаше с душом,
Горка жалост обузе ме свега,
Подигох је у наручје своје,
И к прсима милостиво стиснух.
Ал’ она ми тога истог часа.
Мртво т’јело у наручју оста.
Отуд, мислим, њена крв на мени.
Кад је затим на постељу спустих,
И сав згрожен узех одступати,
Спомињем се као да је сада,
Стадох ногом на нож; тај нож зграбих.
Ну како се отворише врата
Те уђоше свати, ја сад не знам,
Јер већ бијах сасвим изван себе. —
Тако се је, оче, догодило.
И најмање ако ти што слагах
Ове р’јечи последње ми биле,
Бог ме гњеван сатр'о сад пред тобом.
НОВКО:
По твом лицу, по говору твоме,
Готово би човјек посумњао
Да ли у чем доиста си кривац.
Али што се не правдаше тако
Пред судијом? Што не бранећи се
Смрт срамотну на себе повуче?
ЖИВАН:
Одбих само од себе кривицу
Да на мени и на кући нашој
Не остане њена грдна љага;
А марио н’јесам за одбрану,
Јер смрт жељах к’о једини начин
Да се од свих јада ослободим.
Смрт постигох, па не жалим на њу
Ако само избијем т’ из главе
Увјерење жалосно, а лажно,
Да невину своју жену заклах.
НОВКО:
Не знам какав дух истини сличан
Провијава из ријечи твојих,
Те ми свака упада у срце.
Пази добро, сада не би мене
Но самога себе преварио.
Мало прије сам си споменуо
Да ћеш скоро ступити пред Бога;
Лажју не би већ добио ништа
На свијету овом, а страшно би
На другоме отежао души.
ЖИВАН:
Вај! Зашто си тако недовјерљив?
Вјеруј, вјеруј, Бога ради вјеруј;
Самог њега узех у свједоџбу.
Како теби ја истину рек’о,
Богу тако угледао лица!
Новко: (Ох, не вара, дотле већ не вара.)
(Покрида рукама лице.)
ЖИВАН:
Шта бих више могао да речем?
О мој оче, није ли ти доста?
НОВКО:
Јест, о јесте... вјерујем ти сасвим...
Грјех би био да и даље сумњам.
Д’јете моје! Јадно д’јете моје!
ЖИВАН:
Ах, већ једном, оче мој, већ једном
(Стоје дуго загрљени.)
НОВКО:
Па праведан да изгубиш главу?
Сад, стопрва у прољећу своме?
Не, вјечнога спасења ми, нећеш.
Ја те могу избавит’ и хоћу;
Могу дићи сто, тисућу руку
На обрану твоју. Причекај ме,
Пријрије зоре вратићу се амо.
ЖИВАН:
Куд ћеш? Шта ћеш сад у невријеме?
Очинска те жалост засл’јепљује;
Не диже се тако зачас народ.
Немој да ме стопут више мучи
У посљедњим часовима савјест
Да бјех узрок и очиној смрти.
НОВКО:
Нимало се не брини за мене.
Ако, синко, и погинем, видиш,
Ова глава с’једа је и гола,
Свакако би у земљици скоро
Почивала. Ну ти, ти тек сталном
Ногом стаде на бијели свијет,
Па од мене стопут боље можеш
Послужити вјери и отаџби.
Праведно је дакле порад тебе,
Ак' устреба, себе да прегорим.
ЖИВАН:
И на живот много жалоснији
Но што досад бјеше да м’оставиш? —
Не, не, онда сам бих се убио.
Шта да гинеш сл’јепо, а залуду?
Моја судба треба да с’изврши.
(Улази тамничар.)
ТАМНИЧАР:
Ђе си, Новко? Вр’јеме је да идеш,
Поноћи је давно превалило.
НОВКО:
Још ме пусти мало тренутака.
ТАМНИЧАР:
Ни једнога.
НОВКО:
Ох Живане!
ЖИВАН:
Збогом.
Ако ми се добри Бог смилује
На небес’ма виђети ћемо се.
Али си ме проклео, мој оче;
Скини, молим, с душе ми проклетство,
С'њиме бо се тамо не улази.
(Преда њ' пада на кољена.)
НОВКО:
Ја га скидам, мили мучениче,...
И праштам ти,... и благосиљам те!
ЖИВАН:
Браћи, роду мој посљедњи поздрав.
Хитај к њима, и реци им да сам
Погинуо невин.
НОВКО (грли га):
Синко! Синко!
ТАМНИЧАР:
Не оклевај, Новко.
НОВКО:
Ето идем.
(Новко иде к вратима; па стаје.)
(Вјечнога ми Бога! Спасти ћу га:
Високо ћу ц’јело запалити:
Раја чека к’о запета пушка.)
Референце
уреди
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|