Механџина драга
Фалила се механџина драга,
Фалила се, па је говорила:
„Мој драгане, мој сиви соколе!
Мој пристали поносни голубе!
Да ти знадеш мој дилбере мили, 5
Како знадем пјесме изводнти,
И весело колом окренути,
И на тебе оком намигнути —
Ја ћу твоје срце придобити,
С тобом ћу се млада закитити 10
И с тобом ћу вијек вјековати.
Да ти знадеш мој златни прстене,
Како ми је живљети без тебе
Ти би мене младу загрлио,
Загрлио, па и пољубио 15
И своје ми срце поклонио.
Како сам те код мајке пјевала,
Све по реду пјесме изводила
И у свакој тебе припјевала.
Прву сам ти пјесму изводила 20
И овако у пјесми пјевала:
„Не дај мене мајко за тежака,
За тежака, једнога простака,
Који вазда црну земљу ваља,
Земљу ваља, па се сав искаља, 25
А по сву ноћ у мртвилу спава;
Остаће ми лице негрљено,
Негрљено и необљубљено.
Не дај мене мајко учитељу,
Учитељу, једном мучитељу, 30
Што се учи и ноћу и дању,
Да све сазна, што је у земану;
Школа му је и срце и душа,
Школска ђеца и отац и мајка,
Он је сваки срца наопака; 35
Остаће ми лице негрљено,
Негрљено и необљубљено.
Не дај мене мајко за трговца,
За трговца, једног морепловца
Који вазда по земљама ради 40
А никад се љубави не слади,
Сваки данак по св’јету пазари,
А за драгу никада не мари;
Остаће ми лице негрљено,
Негрљено и необљубљено. 45
Не дај мене мајко за ковача,
За ковача, туђег будалаша
Који ваздан са чекићем млати,
И јоштер га свега ватра спали,
Прије вакта он се у гроб свали; 50
Остаће ми лице негрљеио,
Негрљено и необљубљено.
Већ ме подај мајко механџији,
Том веселом младом јорданџији,
Који ваздан у механи ради, 55
Вино пије, са шећером слади —
Још узима ситну тамбурицу;
Ситно куца, јасно попијева
Уза сваку ријеч припијева:
Ђе си мила, мој дробни бисере? 60
Моја л’јепа тице паунице,
Моје јарко са истока сунце;
Кад погледам твоје б’јело лице.
Б’јела вило из чарне горице,
Оћеш ли ме скоро усрећити? 65
Своје лоце мени поклонити?
Ја сам му га давно поклоннла,
Када сам му шарен јаглук дала,
У јаглуку зелену јабуку
И свилену везену махраму, 70
Коју ’но сам од свиле откала
И златали ибришимом везла
И бисерли китом искитила.
Ја сам њему лице поклонила,
Нек ме љуби — кад год се пробуди! 75
Забиљежио: Ј. Станковић
