Мемоари (Матија Ненадовић)/V

←IV

Мемоари Писац: Матија Ненадовић Мемоари

VI→

Мемоари Матије Ненадовића

Ја зовнем Чардаклију и у два сата ноћи 1. септембра месеца 1804. године на Сави више Топчидера у чамац седнем и рекнем: „Збогом, земљо и завичају, већ у тебе јали доћи јали не доћи!” И тако возари повезу живо. Покрај Београда прођемо, и сву ноћ путујемо низ Дував, а кад свану, требало би штогод јести. Сад се нема шта, јербо у хитњи ништа спремили нисмо. Пође и Гаја Николајевић с нама, и сам не знам зашто је пошао. Дођемо у Смедерево, где изађемо и ја и Чардаклија, оба да што купимо за јело. Шта ћемо наћи? — Сира, ̓леба и грожђа. Кад седнемо опет у чамац, онда се сетимо како смо паметни: идемо у Русију, а изађосмо међу Турке! Видимо нашу памет; али су Турци јошт луђи, зашто нас не питају куда ћемо. Повичемо на возаре да брже возе да измакнемо.

Тако низ Дунав путујемо до Рама. Сад не знам или онај први или други дан возили смо се у захожденију сунца близу краја, док ето из куће човек сиђе поближе Дунаву, запита чији је чамац. Возар одговори: „Наш је̓. Он кад нас добро -разгледа повика: „Гони чамац крају”. Ми изађемо из чамца, и назовемо му „добро вече”. Он полако одговори: „Бог вам добро дао, и добро дошли моји сопутници!” — Ја по томе познам да је то Јова Протић, и одговорим: „Бољим дошли, ако си ти онај кога ми тражимо”. — Каже „Ја сам”, и пољубимо се. Ја му кажем за Чардаклију да нам је то трећи друг, и одемо потом у конак, где се добро на вечери почастимо и у здравље и за срећна пута и по доста пути напијемо. Јова Протић био је сасвим спреман. Кажем му колико ми новаца имамо, но да он понесе што више може. Он каже: „Ја ћу понети 50 дуката”. Но чини ми се понео је више, но нама неће да каже онда, ваљда да се у путу боље штеди. Ноћимо ту (у Раму), и ујутру, тек се расвиће, зовну нас човек на Дунав. Одемо ја и Протић, кад ал̓ дошао Стева Живковић; даде нам једнога жива шарана: „Најте ту рибу и што пре можете уготовите и понесите — рече; — ја одо̓ полако, а ви кад ме стигнете, питајте се са мном као са непознатим човеком, да моји возари не познаду да смо се уговарали, а тако и вашим возарима кажите” — и оде. Ми се вратимо у конак, и док ми фруштуковасмо, дотле и шарана зготовише. У име Бога пођемо, седнемо на чамац, и кад се повеземо, рекнем ја: „Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море, да нађе Америку и упознаје са Европом; а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Росију за коју ништа не знамо где је, но само што смо у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Росијом!” — Ал̓ рече Јова Протић: „Почекај, побратиме, почекај, док на Ђердап дођеш, видићеш како ти је тих Дунав!” — Возе наши возари побрзо, и угледамо Живковића на Дунаву и сустигнемо — јербо његови не возе. Кад близу будемо, поздравимо једни друге срећним путем. Запита нас Живковић: „Ако Бог да?” Кажемо да хоћемо у немачку Оршаву. „Дакле, каже, ми смо друштво, и ја намеравам у исто место.” — Путујемо мало док Живковић поче као сам да руча, пак онда рече: „Дајте чамац до чамца, па заједно да ручамо; ја имам добра вина, кад ви имате рибе; а слађе се у друштву и руча”. Тако саставимо чамце један другом ублизо и ручамо онако путујући и веселећи се. (Живковић возаше два музиканта у чамцу те му свирају.)

Поред Пореча прођемо ноћом. Сад дођемо у оно село, где узимају думенџије, који су кроз Ђердап вешти лађе спустити. — Кроз Ђердап не смеду обичне дунавске и савске думенџије спустити лађу, јербо нису вешти и могли би одма лађу потопити, но се из они̓ села думенџије узимају који су вешти Ђердапу, и говоре да они никаква данка не дају, но само горе и доле лађе пропраћавају. — Сад ми Живковића замолимо да, када себи нађе думенџију, да и нама нађе. Живковић рече: „Хоћу, браћо! А што не би̓? То није муке, а они су то и дужни чинити”. — Сад дођу думенџије и узму сваки свој чамац, и путујемо неколико низ воду. — Чује се нешто где хучи! — Пита мене мој побратим Протић: „Чујеш ли, побратиме, штогод?” — „Чујем нешто хучи, а не знам шта је.” — „Оно је — вели — глас твога тихога Дунава.” ,,Шта, побратиме јадан, зар Дунав и онаки глас има?” — „Није, није — вели — већ се оно гуске лепршају по Дунаву, и сад ћеш видити где се беле.” Јошт неколико пођемо, а оно се нешто указа бело по води: „Ено, побратиме, гусака!” — Тек то Јова изрече, а повика думенџија: „Ко се плаши, нек у лађу легне”. — Ја и Гаја Николајевић легосмо у лађу, а вода пљусну преко нас. Док повика думенџија: „Устајте, ко је легао!” — Ја устанем и натраг погледам, а оно се опет бели и рекнем: „Ао побро, црни̓ твоји̓ гусака, а горега мог тихог Дунава!” и одемо даље. — Кажу ми: кад је мала вода, онда скаче преко камења, које се млого из воде види, и брзак причињава, те се букови беле. Живковић изађе повисоко и оде сувим у Оршаву, а ми дођемо водом на скелу у Оршаву, ал̓ ето ти Живковића и једног Србина обрштера. Питамо се ми опет са Живковићем како са непознатим, износимо наше ̓аљине, али мало смо и имали. Пита нас обрштер: „Попо, ако Бог да ви?” Кажем да хоћу у Велику бугарску Трнаву, код владике Данила, који је био у Шапцу, а ја његов ђакон остао, пак сад Срби су с Турцима у кавзи, зато хоћу да идем код мог владике. — „Лепо, лепо — настави обрштер, — а зашто не идеш преко Турске?” Кажем да не смем од Турака, но хоћу преко Влашке. Пита Протића куда ће он. — Протић каже: „Имао сам ортака, пак побегао у Влашку и однео ми рачуне”. — „Добро, а ви брате, куда идете?” упита Чардаклију. — Чардаклија заноси рекалијски: „Ја идем, господине, тражимо гдегод службу, а писао ми је један пријатељ да у Јашу има код чокова служба, зато тамо идем”. — „А одакле си?” рече обрштер. — „И ја сам из Србије” одговори му Чардаклија. — „Да тамо идеш, то верујем; а да си из Србије, није истина: твој језик није српски!” — И рече: „Хајдете, хајдете, да од мене не нађете”.

Ми оно наше покупимо и у котроманац одемо. Ту нам Живковић дотера један шарен интов врло леп, што је за нас купио. Ујутру седнемо и на конак у Чернец дођемо. Један добар трговац бегенише наш интов врло добро и даје нам свој полован врло тврд и јаки интов и даје 10 дуката приде, но ми не дамо, волимо да се ми возимо на шарену интову. Пођемо; од Чернеца пола сата одмакнемо; док у наши̓ лепи̓ каруца један точак, са свима паоцима сломи се, само главчина остаде! Ето ти нам сад весеља! Шта ћемо сад? Ко ће да иде да моли онога трговца да сад трампимо? Сад је лакше него кад је он хтео! Извадим ја 10 дуката и пошљем Чардаклију натраг, и даде Бог те онај узе 10 дуката и наше каруце, а нама даде његове које су нас, гдешто с поправком, до Петерсбурга довезле. Дођемо у Краљево. Ја кажем да се не могу старати јелом и пивом и прочим, да све за њи̓ и набављам и плаћам, него ја ћу давати докле тече новаца, а други нека исплаћује где што треба. И тако определимо Протића Јову да плаћа и води рачун, а како нестане, ја извадим те по 20 дуката дам му, и опет тако. Дођемо у Букарест 14. септембра (1804. године) на конак. Нађемо росијскога конзула и јавимо се тајно њему куда идемо; он нас советује и каже: „Овим књажеством ништа се не бојте, но у Молдавији гледајте да је што брже пређете”. Донесе нам исти конзул од Вла-бега Ипсилантија пасош — — —.

Пошљемо по коње у мезулану; дођоше коњи и пођемо. Дођемо у Фокшан где се дела ова два књажества; пређемо преко потока у молдованску варош. Трефимо баш у ме̓ану коју држе два Србина, неки Петар Бијуклић из Ужица и Никола Карановчанин, који се ту Молдованком и оженио, оба наши земљаци. Ми смо мислили онде да ручамо па одма даље да идемо, зато одма ручак и наручимо. Кад уђемо у собу, али Петар Бијуклић скиде капу пак се са мном у образ пољуби: „Како сте, оче прото, како је Црни Ђорђе и Јаков и сва наша браћа?” — Ја се уплаши̓ где ме човек познаде, па рекнем: „Опрости, брате, ви се у мене упознајете, ја нисам прота веће сам ђакон. А што ме питаш за Јакова и Црнога Ђорђа, јесам и̓ чуо али и̓ не знам”. — А Бијуклић: „А зар ти мене не познајеш?” Кажем ја, да га нигда видно нисам, нити га познајем. — Слуша његов ортак Никола, па каже: „Проћи се, Петре, човека, ти си се упознао”. — „Нисам, Нико, нисам. Него, прото, зашто своје име кријеш? Ниси ли ти син покојнога кнеза Алексе из Бранковине; ниси ли ти онај који си у мојој кући ноћио, кад си одвео девојку из Ужица за твога кума Јоксу Пријепољца; и знаш ли какав ти добар ђогат беше? Не криј се, не бој се, тврда је вера, пре ћу ја умрети него ви. Ова два брата не знам, али тебе познајем, и сад знам куда идете и шта носите, и ја ћу се на ваша писма потписати, па ако што вама буде, нека и ја погинем: доста наше браће и у Србији гине.” — Ја једнако ћутим и одричем. Зовну га Никола напоље и он изађе. Онда Протић и Чардаклија рекну ми: „Ако га познајеш, зашто се не кажеш? Може се човек ражљутити, пак нам пакости учинити”. — Кажем ја, да је све онако као што он говори „и ја њега добро познајем, али без вашег договора нећу да се кажем”. — „Кажи се, веле они, кажи.” Уђе опет Петар, ја устанем и загрлим га, па се пољубимо, и сви се ижљубимо, питамо се и дуго разговарамо.

Док ми ручасмо, дотле посласмо Николу Карановчанина да нам пасош потпише и на пошти коње узме. Никола пасош потпише, али, вели, нема коња на пошти, морају се чекати. Узе Протић пасош па с Николом опет на пошту, кад тамо пуна штала коња, а они кажу да нема коња. То није чист посао! (Ваља и то да знате: да је Ипсиланти, влашки бег, приврженик Росији, а Муруз, молдански, Турцима.) Уплашимо се ми, зашто би они говорили да нема коња, а коња у штали пуно и нама и̓ не даду. Опет оде Протић, он зна влашки, иште коње, а они кажу — нема коња сутра до подне. Ми се јоште већма забринемо. Но Бијуклић рече: „Не брините се, ја ћу то уредити”. Оде и нађе проста кочијаша, поскупо га погоди, јоште му толико обрече, кад нас на прву пошту одвезе, да на пошти каже да га је пост-мајстор погодио до прве поште да нас одвезе, јербо у Фокшану није било коња. И тако ти ми дупло платимо и у два сата ноћи пођемо из Фокшана до прве поште побрзо терајући. Дођемо од Фокшана на прву пошту. Наш кочијаш каже, да га је пост-мајстор погодио донде и платио му. Одатле узмемо пошту и што брже од поште на пошту терамо, дајући кочијашима добре напојнице.

Дођемо пред мрак у Јаш и у конак генерал-конзула у авлију сиђемо. Одемо њему у собу, мало постојимо и на његова питања, како је на Врачару, одговоримо. Мало затим зовну генерал свога слугу и запита: „Лошади готови?” — „Готови”, одговори му слуга. — „Готов пашапорт?” — „Готов, ваше превосходитељство”, одговори му опет слуга. — Затим окрете се нама: „Јест у вас бумаги (артија)?” — „Јест” одговоримо ми. — „Давајте”. Дамо му ми прошенија и он нам рекне: „Ви бумаги за границом у карантину Могиљевље будете получит, счастљива дорога!” Ми му кажемо да смо ради онде (у Јашу) преноћити и одморити се. На то конзул: „Нелзја почеват, надобно што скорије бјегат за границу, чрез Дњестр, и тепер будете се зват молдовански купци, росијски поданици”. И ту нас је у свој пасош записао: молдовански купци, росијски поданици.

Ми што брже од поште до поште терамо. Дођемо на Дњестр према Могиљеву, а тамо стоји лађа; ми хоћемо наш питон у скелу да увучемо, но један чиновник рече: „Појдите ви, а кољаску потом будем превести”. Осташе наша кола и богажја, а ми сами у чамцу пређемо у Могиљев у карантин. Тек ми излазимо из чамца, а дотрча пет молдовански̓ момака на коњима онамо на обалу, вичу и питају: „Где су ови људи чија је ова кољаска, нека пређу да и̓ видимо”. Оде један чиновник руски и каже им, да су ово поданици руски а молдовански купци, и тако се они врате. После онај чиновник нама каже, да су за нама трчали да нас по̓ватају, и да су нас са оне стране стигли, да би нас вратили у Јаш, и Бог зна шта би од нас било. Зато је генерал-конзул од нас бумаги и узео, ако би нас по̓ватали, да се прошенија спасу, и зато нам није дао у Јашу ноћити но брже да бегамо за границу. Ми то вече уђемо контроманцирати, а прекосутра наше бумаге по куриру дођу нам у руке.

Кад контроманцирамо, кажу нам да нас зове Константин, брат Александра, цара руског. Изађемо из контроманца, и тек што пођемо у Каменец Подолски Константину царевићу, а кола нам се поломе. Чиновници нађу нам мајсторе, раскопају кола и поправе што је фалило. Натоваримо опет нашу богажњу и дођемо у Каменец Подолски. Велики кнез Константин егзерцира солдате на плацу. Ми сиђемо с кола, чекамо и гледамо како егзерцира, а све жестоко виче. Кад сврши, оде у собу; позваше и нас сву тројицу. Уђемо и поклонимо се. Књаз пита: „Ко ви и откуд?” Ми кажемо, да смо Срби из Србије и да хоћемо у Петробург до цара. „Јест у вас бумаги?” — „Јест” одговоримо ми — „Шчастљива дорога, прашчајте!” па оде у собу, а ми низ басамаке, те у један бирцуз, мало поједемо, — — — пак онда предузмемо пут у Кијево. Путујемо и дођемо у Кијево у један трактер, који држи један зовоми от-Бенковић, Србин из Баната. Сиђемо с кола и видимо да су нам каруце распале се и даље не могу ићи, док се не оправе. Колико се тај Србин от-Бенковић обрадовао, и кад је чуо да српски говоримо, нас све и по два пута пољубио, и својој жени (Пољакуши) казује: „Ово су моји слатки, прави и љубезни земљаци”; и она нас љубезно поздравља пришествијем, и каже, да се и она врло радује што је њен муж своје земљаке видно итд.

Сад дâ нам дозвати мајсторе да нам кола оправљају, која за четири дана једва бише готова. Сутрадан позове нас кијевски губернатор, пита нас тко смо и куда ћемо. Кажемо ми тко смо и куда хоћемо. Он каже: „А зашто ћете ви на Харков, кад је вама пречи пут био од Каменц-Подолска? Кажемо ми, да у Харкову имамо једног друга, ко-. га би ради са собом узети. Губернатор нас је пространо питао за Србе и Турке, како се бијемо, и ми му сва ондашња опстојатељства и српска и турска раскажемо. Он каже: „Ваше дјело неодложно, нужно што скорше јехат и прашчајте”. — Дођемо у квартир, ручамо и прођемо по пијаци.

у Кијеву дува једнако ветар и носи песак у очи. Сутра одемо у велику кијевску Лавру, где се не зна у што ће се најпре гледати; или ћу слушати анђелско пјеније, или ћу гледати двери и иконе и велико темпло, које се сво у сребру и злату блиста, и сам човек не зна где се нашао. Постојимо мало, и оданде одемо у пештере. У једној пештерици нађемо где се служи литургија, само један одговара, а један старац седи, велика му брада као снег, пред њиме књига колико велики триод и све миче уснама и тајно говори, а у оној књизи све сама имена, зачално писме црвено; тако премеће и шапуће она имена, не знам каква су, и баш не хтеде на ме да погледи. Ја се вратим и тамо амо по пештери хода̓, па опет у квартир. Ја Кијево, пештерску лавру и њене лепоте изнутра и споља не могу описати. Требало би да онде врло задуго будем и опет не би̓ могао изразити какво је. А што ми је у очи најмилије падало то је, што су око све цркве све посадевата топовска ђулета од сваке мере, и чини ми се толико и̓ је, да и̓ сва српска кола не би уједанпут могла потерати, јер и̓ је врло млого у реду, а у висину има хват саденуте суре. Велим ја моме друштву: „Да ми је двадесета част само од ове једне врсте, да и̓ на Врачар отерам, и ови̓ неколико топова, сада би̓ већма волео него сва звона свете лавре да у Србију преселим”. Вели Протић: „Ако Бог да, биће и нама тал од тога, кад су она овако близу границе”.

Дођемо код фон-Бенковића опет у трактер, који нас је врло лепо и љубезно частио. Кола су већ готова била, зовнемо нашег љубезног домаћина да нам трошак покаже, но фон-Бенковић каже: „Сваком другом наплаћујем на персону по рубљу, а вама као мојој браћи Србима по пола рубље”. Наплатимо се и пођемо, а он јошт спреми нам хлеба и једну шунку. Опростимо се и како смо умели захвалимо му на љубезном дочеку, седнемо у кола и рекнемо „збогом”! а он нама по сто пута срећан пут од Бога запроси. Управо сиђемо на Дњепр где је ћуприја све од пола јела некако увезана и на води плива. Како с каруцама на њу наступимо, а она под нама поче тонути и сви у кола наплаци у воду опливаше. Каруце иду а онда се за нама опет диже, и тако све под нама тоне, а за нама се диже, док пређосмо; и ту смо се поплашили, кад најпре поче да тоне, док већ видисмо шта је.

Узмемо пут Харкова, но све преко некога песка белог што је Дњепр изнео. Туда се полако путује, јербо кола у песак упадају до полак паоца. Чини ми се, да тај песковити пут траје неколико пошта, заборавио сам. Кад изађосмо из песка, онда смо брже путовали. Дођемо у Харков и нађемо Чардаклину жену (коју је Чардаклија са Стојковићем и Филиповићем послао, а ми нисмо ништа знали) и сиђемо код ње на конак. Чује за нас Атанасије Стојковић и Теодор Филиповић (оба Срби и професори у Харкову), и дотрче чисто да нас виде. Грлимо се и љубимо боље него да смо из једне фамилије; ту се они не могу сити да напитају, нити пак ми да им доста наказујемо како је по Србији и по Срему. Седећи и разговарајући се, и вечера приспе, где заједно вечерамо и разговарамо се. Теодор Филиповић тихо се разговара и умерено, Атанасије Стојковић доста ватрено. Пошто оду они на своје квартире, запита Чардаклија мене и Протића Јову: „Од ова два човека кога би волели да са собом поведемо?” Ја му кажем да би овог мањег волео, „јербо ми се онај већи сасма ватрен и пла̓овит допада.” При̓вати реч Протић и рече: „Ако онога већега (тј. Стојковића) поведемо, ни на по пута без кавге нећемо моћи отићи, и најпосле узеће нам и кола, па се он возити а ми ићи пешке”. И тако сви рекнемо Теодора да поведемо.

Сутра дођу они опет к нама. Кажемо ми, да смо ударали на Харков и донели аманет и поздравље од народа српскога да Теодор Филиповић с нама у Петробург иде, и да нам буде толмач и писар. Сад рекне Стојковић: да Теодор не може с нама поћи јер је у служби професорској итд., но ми рекнемо Теодору, да се он од содружества како зна иште, пак да идемо. Теодор кад оде, представи содружеству у универзитету и каже све како је; они му нимало не одобре. Кроз то сви чују ко смо и куда идемо. После подне дођу нам опет Стојковић и Филиповић и са њима један трбушат професор Француз; жестоко се разговара и рече: „А куда сте ви јадни пошли? У Петробург, је ли? Зар ће вам моћи Русија што помоћи? Где је Петробург, где ли сте ви! У Францију, у Францију идите, ако сте ради помоћи добити, која вам је ближа, а и кадра је помоћи свакога који од насилија страда!” Пак лупне чизмом о патос. „Хај, хај, да хоћете само поћи, сад би вас ја собом у Париз водио, пак да видите добре и брзе помоћи, а од Руса се никад надати немојте.” Кажем му ја, да смо ми с Русима једног вероисповеданија, и да нас та надежда овамо вуче. „Да, да”, повиче Француз, „то су попови наређивали за свој интерес, а не гледају народну срећу” и проче и проче. — Кажем ја, да ми не тражимо никакве ни од кога помоћи, но само да нас с нашим поглаварима Турцима помири с којима се бијемо, који цара свога не слушају, а ми нисмо са султаном у кавзи, но смо на зулум устали а своме смо цару покорни и прочаја.

Сад Стојковић и Француз одоше, а Филиповић код нас остаде. Питам га ја: „Како сме тај проклети Француз тако да говори?” а Филиповић ману главом па каже: „Француз остаје свуда Француз”. — затим поведемо опет разговор о његовом поласку, и он рече: „Да је Бог дао, да најмање писмо имате од поглавара с Врачара на мене, могао би̓ се онда ишчупати, а овако ми не даду”. Сад ја покажем да сам на Врачару, како сам носио мур мога стрица Јакова, у хитњи, кад сам пошао, заборавио оставити, но у џепу однео и ево га. Сад Теодор пун радости рече: „Добро ће бити”, пак он написа писмо овако: „Поздравље теби, брате Теодоре, од мене Црнога Ђорђа и од Јакова твога ујака и од све сиротиње. Знаш ли, брате, када смо се састали на Дубоком у збегу, и кад смо те заклели да идеш у Русију и да научиш росијски језик, и да ћемо ми послати наше људе тамо, пак да ти с њима идеш да им будеш толмач и писар? Ето и̓ сада шаљемо. Како те нађу, тај час са њима иди куда те они позову, а они имаду наставленије. И ако нас превариш те с њима не одеш, више ниси наш род; а бићеш проклет од свију Срба и од све сиротиње, аки нас не послушаш као што си рекао, кад смо те послали...” Сад ја ово његово писмо мојом руком препишем и оним стричевим печатом запечатим и, аки би на Врачару било писато, с датумом августа последњи̓ дана потпишем и адресирам: „на Теодора Филиповића у Московску, где се нађе”, а мур онај о камен истрем, па путујући у Москву бацим га у једну бару да се не нађе више.

Одма Теодор узме оно писмо и од свога содружества скупштину учини. Да им оно писмо те прочитају, па онда рекне: „Господо моја! Да од вас кога народ његов страда и да вас себи у какву нибуд помоћ зове, би ли ви који одбацио народни позив или би послушали глас народа свога?” Сви су други ћутали, а онај немирни трбушати Француз скочи са столице и рекне: „Да моја нација тако страда, па да мене себи на жертву зове, ја не само да сам професор у Харкову, но да сам император у Петробургу, ја би̓ престол царски оставио, а мојој нацији отишао, па или јој што помогао или не помогао, са њима би̓ све подносио”. Онда Теодор Филиповић рекне: „Ја сам Србин, господо, и ја знам љубити своју српску нацију као и Французи и други родољупци; дакле идем да с родом делим срећу и несрећу!” А Француз повиче: „Право, право, г. Филиновић!” Рекну и други, но опет му кажу: „Опомени се, како ћеш у Петробургу директору одговарати”. — „Како ми год Бог даде, а ви прашчајте!” — Затим дође Тедор к нама, и почнемо се спремати. Но Теодора млађи брат Мијаило (Грујевић) нема код кога да остане у Харкову, а и трошка свога немају, на каруце унутра не може да стане; и тако начинимо му место острагу кола, место сандука, и тако Мијаило, кад стојећи кад помало седећи, до у Петробург дође. Пођемо из Харкова. Путујемо; врло јака зима беше. И тако дођемо у давно пожелани град Москву.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 170 година.