Memoari (Matija Nenadović)/V

←IV

Memoari Pisac: Matija Nenadović Memoari

VI→

Memoari Matije Nenadovića

Ja zovnem Čardakliju i u dva sata noći 1. septembra meseca 1804. godine na Savi više Topčidera u čamac sednem i reknem: „Zbogom, zemljo i zavičaju, već u tebe jali doći jali ne doći!” I tako vozari povezu živo. Pokraj Beograda prođemo, i svu noć putujemo niz Duvav, a kad svanu, trebalo bi štogod jesti. Sad se nema šta, jerbo u hitnji ništa spremili nismo. Pođe i Gaja Nikolajević s nama, i sam ne znam zašto je pošao. Dođemo u Smederevo, gde izađemo i ja i Čardaklija, oba da što kupimo za jelo. Šta ćemo naći? — Sira, ̓leba i grožđa. Kad sednemo opet u čamac, onda se setimo kako smo pametni: idemo u Rusiju, a izađosmo među Turke! Vidimo našu pamet; ali su Turci jošt luđi, zašto nas ne pitaju kuda ćemo. Povičemo na vozare da brže voze da izmaknemo.

Tako niz Dunav putujemo do Rama. Sad ne znam ili onaj prvi ili drugi dan vozili smo se u zahoždeniju sunca blizu kraja, dok eto iz kuće čovek siđe pobliže Dunavu, zapita čiji je čamac. Vozar odgovori: „Naš je̓. On kad nas dobro -razgleda povika: „Goni čamac kraju”. Mi izađemo iz čamca, i nazovemo mu „dobro veče”. On polako odgovori: „Bog vam dobro dao, i dobro došli moji soputnici!” — Ja po tome poznam da je to Jova Protić, i odgovorim: „Boljim došli, ako si ti onaj koga mi tražimo”. — Kaže „Ja sam”, i poljubimo se. Ja mu kažem za Čardakliju da nam je to treći drug, i odemo potom u konak, gde se dobro na večeri počastimo i u zdravlje i za srećna puta i po dosta puti napijemo. Jova Protić bio je sasvim spreman. Kažem mu koliko mi novaca imamo, no da on ponese što više može. On kaže: „Ja ću poneti 50 dukata”. No čini mi se poneo je više, no nama neće da kaže onda, valjda da se u putu bolje štedi. Noćimo tu (u Ramu), i ujutru, tek se rasviće, zovnu nas čovek na Dunav. Odemo ja i Protić, kad al̓ došao Steva Živković; dade nam jednoga živa šarana: „Najte tu ribu i što pre možete ugotovite i ponesite — reče; — ja odo̓ polako, a vi kad me stignete, pitajte se sa mnom kao sa nepoznatim čovekom, da moji vozari ne poznadu da smo se ugovarali, a tako i vašim vozarima kažite” — i ode. Mi se vratimo u konak, i dok mi fruštukovasmo, dotle i šarana zgotoviše. U ime Boga pođemo, sednemo na čamac, i kad se povezemo, reknem ja: „Ovako se navezao Kolumb sa svojom družinom na sinje more, da nađe Ameriku i upoznaje sa Evropom; a mi se navozimo danas na tihi Dunav da nađemo Rosiju za koju ništa ne znamo gde je, no samo što smo u pesni čuli da je ima, i da Srbiju upoznamo sa Rosijom!” — Al̓ reče Jova Protić: „Počekaj, pobratime, počekaj, dok na Đerdap dođeš, vidićeš kako ti je tih Dunav!” — Voze naši vozari pobrzo, i ugledamo Živkovića na Dunavu i sustignemo — jerbo njegovi ne voze. Kad blizu budemo, pozdravimo jedni druge srećnim putem. Zapita nas Živković: „Ako Bog da?” Kažemo da hoćemo u nemačku Oršavu. „Dakle, kaže, mi smo društvo, i ja nameravam u isto mesto.” — Putujemo malo dok Živković poče kao sam da ruča, pak onda reče: „Dajte čamac do čamca, pa zajedno da ručamo; ja imam dobra vina, kad vi imate ribe; a slađe se u društvu i ruča”. Tako sastavimo čamce jedan drugom ublizo i ručamo onako putujući i veseleći se. (Živković vozaše dva muzikanta u čamcu te mu sviraju.)

Pored Poreča prođemo noćom. Sad dođemo u ono selo, gde uzimaju dumendžije, koji su kroz Đerdap vešti lađe spustiti. — Kroz Đerdap ne smedu obične dunavske i savske dumendžije spustiti lađu, jerbo nisu vešti i mogli bi odma lađu potopiti, no se iz oni̓ sela dumendžije uzimaju koji su vešti Đerdapu, i govore da oni nikakva danka ne daju, no samo gore i dole lađe propraćavaju. — Sad mi Živkovića zamolimo da, kada sebi nađe dumendžiju, da i nama nađe. Živković reče: „Hoću, braćo! A što ne bi̓? To nije muke, a oni su to i dužni činiti”. — Sad dođu dumendžije i uzmu svaki svoj čamac, i putujemo nekoliko niz vodu. — Čuje se nešto gde huči! — Pita mene moj pobratim Protić: „Čuješ li, pobratime, štogod?” — „Čujem nešto huči, a ne znam šta je.” — „Ono je — veli — glas tvoga tihoga Dunava.” ,,Šta, pobratime jadan, zar Dunav i onaki glas ima?” — „Nije, nije — veli — već se ono guske lepršaju po Dunavu, i sad ćeš viditi gde se bele.” Jošt nekoliko pođemo, a ono se nešto ukaza belo po vodi: „Eno, pobratime, gusaka!” — Tek to Jova izreče, a povika dumendžija: „Ko se plaši, nek u lađu legne”. — Ja i Gaja Nikolajević legosmo u lađu, a voda pljusnu preko nas. Dok povika dumendžija: „Ustajte, ko je legao!” — Ja ustanem i natrag pogledam, a ono se opet beli i reknem: „Ao pobro, crni̓ tvoji̓ gusaka, a gorega mog tihog Dunava!” i odemo dalje. — Kažu mi: kad je mala voda, onda skače preko kamenja, koje se mlogo iz vode vidi, i brzak pričinjava, te se bukovi bele. Živković izađe povisoko i ode suvim u Oršavu, a mi dođemo vodom na skelu u Oršavu, al̓ eto ti Živkovića i jednog Srbina obrštera. Pitamo se mi opet sa Živkovićem kako sa nepoznatim, iznosimo naše ̓aljine, ali malo smo i imali. Pita nas obršter: „Popo, ako Bog da vi?” Kažem da hoću u Veliku bugarsku Trnavu, kod vladike Danila, koji je bio u Šapcu, a ja njegov đakon ostao, pak sad Srbi su s Turcima u kavzi, zato hoću da idem kod mog vladike. — „Lepo, lepo — nastavi obršter, — a zašto ne ideš preko Turske?” Kažem da ne smem od Turaka, no hoću preko Vlaške. Pita Protića kuda će on. — Protić kaže: „Imao sam ortaka, pak pobegao u Vlašku i odneo mi račune”. — „Dobro, a vi brate, kuda idete?” upita Čardakliju. — Čardaklija zanosi rekalijski: „Ja idem, gospodine, tražimo gdegod službu, a pisao mi je jedan prijatelj da u Jašu ima kod čokova služba, zato tamo idem”. — „A odakle si?” reče obršter. — „I ja sam iz Srbije” odgovori mu Čardaklija. — „Da tamo ideš, to verujem; a da si iz Srbije, nije istina: tvoj jezik nije srpski!” — I reče: „Hajdete, hajdete, da od mene ne nađete”.

Mi ono naše pokupimo i u kotromanac odemo. Tu nam Živković dotera jedan šaren intov vrlo lep, što je za nas kupio. Ujutru sednemo i na konak u Černec dođemo. Jedan dobar trgovac begeniše naš intov vrlo dobro i daje nam svoj polovan vrlo tvrd i jaki intov i daje 10 dukata pride, no mi ne damo, volimo da se mi vozimo na šarenu intovu. Pođemo; od Černeca pola sata odmaknemo; dok u naši̓ lepi̓ karuca jedan točak, sa svima paocima slomi se, samo glavčina ostade! Eto ti nam sad veselja! Šta ćemo sad? Ko će da ide da moli onoga trgovca da sad trampimo? Sad je lakše nego kad je on hteo! Izvadim ja 10 dukata i pošljem Čardakliju natrag, i dade Bog te onaj uze 10 dukata i naše karuce, a nama dade njegove koje su nas, gdešto s popravkom, do Petersburga dovezle. Dođemo u Kraljevo. Ja kažem da se ne mogu starati jelom i pivom i pročim, da sve za nji̓ i nabavljam i plaćam, nego ja ću davati dokle teče novaca, a drugi neka isplaćuje gde što treba. I tako opredelimo Protića Jovu da plaća i vodi račun, a kako nestane, ja izvadim te po 20 dukata dam mu, i opet tako. Dođemo u Bukarest 14. septembra (1804. godine) na konak. Nađemo rosijskoga konzula i javimo se tajno njemu kuda idemo; on nas sovetuje i kaže: „Ovim knjažestvom ništa se ne bojte, no u Moldaviji gledajte da je što brže pređete”. Donese nam isti konzul od Vla-bega Ipsilantija pasoš — — —.

Pošljemo po konje u mezulanu; dođoše konji i pođemo. Dođemo u Fokšan gde se dela ova dva knjažestva; pređemo preko potoka u moldovansku varoš. Trefimo baš u me̓anu koju drže dva Srbina, neki Petar Bijuklić iz Užica i Nikola Karanovčanin, koji se tu Moldovankom i oženio, oba naši zemljaci. Mi smo mislili onde da ručamo pa odma dalje da idemo, zato odma ručak i naručimo. Kad uđemo u sobu, ali Petar Bijuklić skide kapu pak se sa mnom u obraz poljubi: „Kako ste, oče proto, kako je Crni Đorđe i Jakov i sva naša braća?” — Ja se uplaši̓ gde me čovek poznade, pa reknem: „Oprosti, brate, vi se u mene upoznajete, ja nisam prota veće sam đakon. A što me pitaš za Jakova i Crnoga Đorđa, jesam i̓ čuo ali i̓ ne znam”. — A Bijuklić: „A zar ti mene ne poznaješ?” Kažem ja, da ga nigda vidno nisam, niti ga poznajem. — Sluša njegov ortak Nikola, pa kaže: „Proći se, Petre, čoveka, ti si se upoznao”. — „Nisam, Niko, nisam. Nego, proto, zašto svoje ime kriješ? Nisi li ti sin pokojnoga kneza Alekse iz Brankovine; nisi li ti onaj koji si u mojoj kući noćio, kad si odveo devojku iz Užica za tvoga kuma Joksu Prijepoljca; i znaš li kakav ti dobar đogat beše? Ne krij se, ne boj se, tvrda je vera, pre ću ja umreti nego vi. Ova dva brata ne znam, ali tebe poznajem, i sad znam kuda idete i šta nosite, i ja ću se na vaša pisma potpisati, pa ako što vama bude, neka i ja poginem: dosta naše braće i u Srbiji gine.” — Ja jednako ćutim i odričem. Zovnu ga Nikola napolje i on izađe. Onda Protić i Čardaklija reknu mi: „Ako ga poznaješ, zašto se ne kažeš? Može se čovek ražljutiti, pak nam pakosti učiniti”. — Kažem ja, da je sve onako kao što on govori „i ja njega dobro poznajem, ali bez vašeg dogovora neću da se kažem”. — „Kaži se, vele oni, kaži.” Uđe opet Petar, ja ustanem i zagrlim ga, pa se poljubimo, i svi se ižljubimo, pitamo se i dugo razgovaramo.

Dok mi ručasmo, dotle poslasmo Nikolu Karanovčanina da nam pasoš potpiše i na pošti konje uzme. Nikola pasoš potpiše, ali, veli, nema konja na pošti, moraju se čekati. Uze Protić pasoš pa s Nikolom opet na poštu, kad tamo puna štala konja, a oni kažu da nema konja. To nije čist posao! (Valja i to da znate: da je Ipsilanti, vlaški beg, privrženik Rosiji, a Muruz, moldanski, Turcima.) Uplašimo se mi, zašto bi oni govorili da nema konja, a konja u štali puno i nama i̓ ne dadu. Opet ode Protić, on zna vlaški, ište konje, a oni kažu — nema konja sutra do podne. Mi se jošte većma zabrinemo. No Bijuklić reče: „Ne brinite se, ja ću to urediti”. Ode i nađe prosta kočijaša, poskupo ga pogodi, jošte mu toliko obreče, kad nas na prvu poštu odveze, da na pošti kaže da ga je post-majstor pogodio do prve pošte da nas odveze, jerbo u Fokšanu nije bilo konja. I tako ti mi duplo platimo i u dva sata noći pođemo iz Fokšana do prve pošte pobrzo terajući. Dođemo od Fokšana na prvu poštu. Naš kočijaš kaže, da ga je post-majstor pogodio donde i platio mu. Odatle uzmemo poštu i što brže od pošte na poštu teramo, dajući kočijašima dobre napojnice.

Dođemo pred mrak u Jaš i u konak general-konzula u avliju siđemo. Odemo njemu u sobu, malo postojimo i na njegova pitanja, kako je na Vračaru, odgovorimo. Malo zatim zovnu general svoga slugu i zapita: „Lošadi gotovi?” — „Gotovi”, odgovori mu sluga. — „Gotov pašaport?” — „Gotov, vaše prevoshoditeljstvo”, odgovori mu opet sluga. — Zatim okrete se nama: „Jest u vas bumagi (artija)?” — „Jest” odgovorimo mi. — „Davajte”. Damo mu mi prošenija i on nam rekne: „Vi bumagi za granicom u karantinu Mogiljevlje budete polučit, sčastljiva doroga!” Mi mu kažemo da smo radi onde (u Jašu) prenoćiti i odmoriti se. Na to konzul: „Nelzja počevat, nadobno što skorije bjegat za granicu, črez Dnjestr, i teper budete se zvat moldovanski kupci, rosijski podanici”. I tu nas je u svoj pasoš zapisao: moldovanski kupci, rosijski podanici.

Mi što brže od pošte do pošte teramo. Dođemo na Dnjestr prema Mogiljevu, a tamo stoji lađa; mi hoćemo naš piton u skelu da uvučemo, no jedan činovnik reče: „Pojdite vi, a koljasku potom budem prevesti”. Ostaše naša kola i bogažja, a mi sami u čamcu pređemo u Mogiljev u karantin. Tek mi izlazimo iz čamca, a dotrča pet moldovanski̓ momaka na konjima onamo na obalu, viču i pitaju: „Gde su ovi ljudi čija je ova koljaska, neka pređu da i̓ vidimo”. Ode jedan činovnik ruski i kaže im, da su ovo podanici ruski a moldovanski kupci, i tako se oni vrate. Posle onaj činovnik nama kaže, da su za nama trčali da nas po̓vataju, i da su nas sa one strane stigli, da bi nas vratili u Jaš, i Bog zna šta bi od nas bilo. Zato je general-konzul od nas bumagi i uzeo, ako bi nas po̓vatali, da se prošenija spasu, i zato nam nije dao u Jašu noćiti no brže da begamo za granicu. Mi to veče uđemo kontromancirati, a prekosutra naše bumage po kuriru dođu nam u ruke.

Kad kontromanciramo, kažu nam da nas zove Konstantin, brat Aleksandra, cara ruskog. Izađemo iz kontromanca, i tek što pođemo u Kamenec Podolski Konstantinu careviću, a kola nam se polome. Činovnici nađu nam majstore, raskopaju kola i poprave što je falilo. Natovarimo opet našu bogažnju i dođemo u Kamenec Podolski. Veliki knez Konstantin egzercira soldate na placu. Mi siđemo s kola, čekamo i gledamo kako egzercira, a sve žestoko viče. Kad svrši, ode u sobu; pozvaše i nas svu trojicu. Uđemo i poklonimo se. Knjaz pita: „Ko vi i otkud?” Mi kažemo, da smo Srbi iz Srbije i da hoćemo u Petroburg do cara. „Jest u vas bumagi?” — „Jest” odgovorimo mi — „Ščastljiva doroga, praščajte!” pa ode u sobu, a mi niz basamake, te u jedan bircuz, malo pojedemo, — — — pak onda preduzmemo put u Kijevo. Putujemo i dođemo u Kijevo u jedan trakter, koji drži jedan zovomi ot-Benković, Srbin iz Banata. Siđemo s kola i vidimo da su nam karuce raspale se i dalje ne mogu ići, dok se ne oprave. Koliko se taj Srbin ot-Benković obradovao, i kad je čuo da srpski govorimo, nas sve i po dva puta poljubio, i svojoj ženi (Poljakuši) kazuje: „Ovo su moji slatki, pravi i ljubezni zemljaci”; i ona nas ljubezno pozdravlja prišestvijem, i kaže, da se i ona vrlo raduje što je njen muž svoje zemljake vidno itd.

Sad dâ nam dozvati majstore da nam kola opravljaju, koja za četiri dana jedva biše gotova. Sutradan pozove nas kijevski gubernator, pita nas tko smo i kuda ćemo. Kažemo mi tko smo i kuda hoćemo. On kaže: „A zašto ćete vi na Harkov, kad je vama preči put bio od Kamenc-Podolska? Kažemo mi, da u Harkovu imamo jednog druga, ko-. ga bi radi sa sobom uzeti. Gubernator nas je prostrano pitao za Srbe i Turke, kako se bijemo, i mi mu sva ondašnja opstojateljstva i srpska i turska raskažemo. On kaže: „Vaše djelo neodložno, nužno što skorše jehat i praščajte”. — Dođemo u kvartir, ručamo i prođemo po pijaci.

u Kijevu duva jednako vetar i nosi pesak u oči. Sutra odemo u veliku kijevsku Lavru, gde se ne zna u što će se najpre gledati; ili ću slušati anđelsko pjenije, ili ću gledati dveri i ikone i veliko templo, koje se svo u srebru i zlatu blista, i sam čovek ne zna gde se našao. Postojimo malo, i odande odemo u peštere. U jednoj pešterici nađemo gde se služi liturgija, samo jedan odgovara, a jedan starac sedi, velika mu brada kao sneg, pred njime knjiga koliko veliki triod i sve miče usnama i tajno govori, a u onoj knjizi sve sama imena, začalno pisme crveno; tako premeće i šapuće ona imena, ne znam kakva su, i baš ne htede na me da pogledi. Ja se vratim i tamo amo po pešteri hoda̓, pa opet u kvartir. Ja Kijevo, peštersku lavru i njene lepote iznutra i spolja ne mogu opisati. Trebalo bi da onde vrlo zadugo budem i opet ne bi̓ mogao izraziti kakvo je. A što mi je u oči najmilije padalo to je, što su oko sve crkve sve posadevata topovska đuleta od svake mere, i čini mi se toliko i̓ je, da i̓ sva srpska kola ne bi ujedanput mogla poterati, jer i̓ je vrlo mlogo u redu, a u visinu ima hvat sadenute sure. Velim ja mome društvu: „Da mi je dvadeseta čast samo od ove jedne vrste, da i̓ na Vračar oteram, i ovi̓ nekoliko topova, sada bi̓ većma voleo nego sva zvona svete lavre da u Srbiju preselim”. Veli Protić: „Ako Bog da, biće i nama tal od toga, kad su ona ovako blizu granice”.

Dođemo kod fon-Benkovića opet u trakter, koji nas je vrlo lepo i ljubezno častio. Kola su već gotova bila, zovnemo našeg ljubeznog domaćina da nam trošak pokaže, no fon-Benković kaže: „Svakom drugom naplaćujem na personu po rublju, a vama kao mojoj braći Srbima po pola rublje”. Naplatimo se i pođemo, a on jošt spremi nam hleba i jednu šunku. Oprostimo se i kako smo umeli zahvalimo mu na ljubeznom dočeku, sednemo u kola i reknemo „zbogom”! a on nama po sto puta srećan put od Boga zaprosi. Upravo siđemo na Dnjepr gde je ćuprija sve od pola jela nekako uvezana i na vodi pliva. Kako s karucama na nju nastupimo, a ona pod nama poče tonuti i svi u kola naplaci u vodu oplivaše. Karuce idu a onda se za nama opet diže, i tako sve pod nama tone, a za nama se diže, dok pređosmo; i tu smo se poplašili, kad najpre poče da tone, dok već vidismo šta je.

Uzmemo put Harkova, no sve preko nekoga peska belog što je Dnjepr izneo. Tuda se polako putuje, jerbo kola u pesak upadaju do polak paoca. Čini mi se, da taj peskoviti put traje nekoliko pošta, zaboravio sam. Kad izađosmo iz peska, onda smo brže putovali. Dođemo u Harkov i nađemo Čardaklinu ženu (koju je Čardaklija sa Stojkovićem i Filipovićem poslao, a mi nismo ništa znali) i siđemo kod nje na konak. Čuje za nas Atanasije Stojković i Teodor Filipović (oba Srbi i profesori u Harkovu), i dotrče čisto da nas vide. Grlimo se i ljubimo bolje nego da smo iz jedne familije; tu se oni ne mogu siti da napitaju, niti pak mi da im dosta nakazujemo kako je po Srbiji i po Sremu. Sedeći i razgovarajući se, i večera prispe, gde zajedno večeramo i razgovaramo se. Teodor Filipović tiho se razgovara i umereno, Atanasije Stojković dosta vatreno. Pošto odu oni na svoje kvartire, zapita Čardaklija mene i Protića Jovu: „Od ova dva čoveka koga bi voleli da sa sobom povedemo?” Ja mu kažem da bi ovog manjeg voleo, „jerbo mi se onaj veći sasma vatren i pla̓ovit dopada.” Pri̓vati reč Protić i reče: „Ako onoga većega (tj. Stojkovića) povedemo, ni na po puta bez kavge nećemo moći otići, i najposle uzeće nam i kola, pa se on voziti a mi ići peške”. I tako svi reknemo Teodora da povedemo.

Sutra dođu oni opet k nama. Kažemo mi, da smo udarali na Harkov i doneli amanet i pozdravlje od naroda srpskoga da Teodor Filipović s nama u Petroburg ide, i da nam bude tolmač i pisar. Sad rekne Stojković: da Teodor ne može s nama poći jer je u službi profesorskoj itd., no mi reknemo Teodoru, da se on od sodružestva kako zna ište, pak da idemo. Teodor kad ode, predstavi sodružestvu u univerzitetu i kaže sve kako je; oni mu nimalo ne odobre. Kroz to svi čuju ko smo i kuda idemo. Posle podne dođu nam opet Stojković i Filipović i sa njima jedan trbušat profesor Francuz; žestoko se razgovara i reče: „A kuda ste vi jadni pošli? U Petroburg, je li? Zar će vam moći Rusija što pomoći? Gde je Petroburg, gde li ste vi! U Franciju, u Franciju idite, ako ste radi pomoći dobiti, koja vam je bliža, a i kadra je pomoći svakoga koji od nasilija strada!” Pak lupne čizmom o patos. „Haj, haj, da hoćete samo poći, sad bi vas ja sobom u Pariz vodio, pak da vidite dobre i brze pomoći, a od Rusa se nikad nadati nemojte.” Kažem mu ja, da smo mi s Rusima jednog veroispovedanija, i da nas ta nadežda ovamo vuče. „Da, da”, poviče Francuz, „to su popovi naređivali za svoj interes, a ne gledaju narodnu sreću” i proče i proče. — Kažem ja, da mi ne tražimo nikakve ni od koga pomoći, no samo da nas s našim poglavarima Turcima pomiri s kojima se bijemo, koji cara svoga ne slušaju, a mi nismo sa sultanom u kavzi, no smo na zulum ustali a svome smo caru pokorni i pročaja.

Sad Stojković i Francuz odoše, a Filipović kod nas ostade. Pitam ga ja: „Kako sme taj prokleti Francuz tako da govori?” a Filipović manu glavom pa kaže: „Francuz ostaje svuda Francuz”. — zatim povedemo opet razgovor o njegovom polasku, i on reče: „Da je Bog dao, da najmanje pismo imate od poglavara s Vračara na mene, mogao bi̓ se onda iščupati, a ovako mi ne dadu”. Sad ja pokažem da sam na Vračaru, kako sam nosio mur moga strica Jakova, u hitnji, kad sam pošao, zaboravio ostaviti, no u džepu odneo i evo ga. Sad Teodor pun radosti reče: „Dobro će biti”, pak on napisa pismo ovako: „Pozdravlje tebi, brate Teodore, od mene Crnoga Đorđa i od Jakova tvoga ujaka i od sve sirotinje. Znaš li, brate, kada smo se sastali na Dubokom u zbegu, i kad smo te zakleli da ideš u Rusiju i da naučiš rosijski jezik, i da ćemo mi poslati naše ljude tamo, pak da ti s njima ideš da im budeš tolmač i pisar? Eto i̓ sada šaljemo. Kako te nađu, taj čas sa njima idi kuda te oni pozovu, a oni imadu nastavlenije. I ako nas prevariš te s njima ne odeš, više nisi naš rod; a bićeš proklet od sviju Srba i od sve sirotinje, aki nas ne poslušaš kao što si rekao, kad smo te poslali...” Sad ja ovo njegovo pismo mojom rukom prepišem i onim stričevim pečatom zapečatim i, aki bi na Vračaru bilo pisato, s datumom avgusta poslednji̓ dana potpišem i adresiram: „na Teodora Filipovića u Moskovsku, gde se nađe”, a mur onaj o kamen istrem, pa putujući u Moskvu bacim ga u jednu baru da se ne nađe više.

Odma Teodor uzme ono pismo i od svoga sodružestva skupštinu učini. Da im ono pismo te pročitaju, pa onda rekne: „Gospodo moja! Da od vas koga narod njegov strada i da vas sebi u kakvu nibud pomoć zove, bi li vi koji odbacio narodni poziv ili bi poslušali glas naroda svoga?” Svi su drugi ćutali, a onaj nemirni trbušati Francuz skoči sa stolice i rekne: „Da moja nacija tako strada, pa da mene sebi na žertvu zove, ja ne samo da sam profesor u Harkovu, no da sam imperator u Petroburgu, ja bi̓ prestol carski ostavio, a mojoj naciji otišao, pa ili joj što pomogao ili ne pomogao, sa njima bi̓ sve podnosio”. Onda Teodor Filipović rekne: „Ja sam Srbin, gospodo, i ja znam ljubiti svoju srpsku naciju kao i Francuzi i drugi rodoljupci; dakle idem da s rodom delim sreću i nesreću!” A Francuz poviče: „Pravo, pravo, g. Filinović!” Reknu i drugi, no opet mu kažu: „Opomeni se, kako ćeš u Petroburgu direktoru odgovarati”. — „Kako mi god Bog dade, a vi praščajte!” — Zatim dođe Tedor k nama, i počnemo se spremati. No Teodora mlađi brat Mijailo (Grujević) nema kod koga da ostane u Harkovu, a i troška svoga nemaju, na karuce unutra ne može da stane; i tako načinimo mu mesto ostragu kola, mesto sanduka, i tako Mijailo, kad stojeći kad pomalo sedeći, do u Petroburg dođe. Pođemo iz Harkova. Putujemo; vrlo jaka zima beše. I tako dođemo u davno poželani grad Moskvu.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Nenadović, umro 1854, pre 170 godina.