Мати
(По Арању)
Остарела мајка
Писамце написа
Слогове по њему
Од сузица низа.
Књига јој љубавна
На јединца гласи,
Што сузама лице
У тамници кваси.
— „Искупићу тебе
Из сужанства; сине,
Да ми кући дођеш,
Да ме жеља мине.
Послаћу ти сребра
Бисера и злата,
Да т' отворим тврда
На тамници врата.
Ти си мојој души
Узданче и крило:
Свисла би ти мајка
Кад те не би било!
Нек се преда писмо
Сину ово моме:
Тек њему у руке
А ником другоме!"
Писамце је црном
Булом забулано ...
Далеко се шаље,
У Будиму ј' дано.
— „Ко однесе писмо
Док стане да свиће,
Три ћемера блага
Награда му биће!"
— „Однећу га, госпо,
Ја за седам дана" — — —
— „То је седам лета,
Седам грдних рана!"
„Ја ћу да с' и вратим
За тих седам дана" — — —
— „То је седам лета,
Седам смртних рана!"
„Три дана су, госпо,
Мени довољане" . .
— „То су три месеца
Три на срцу ране!"
„Боже мој, боже мој,
Што ми недаш крила!
И од жеље пусте
Хитрија би била!"
У том из облака
Ето црна врана,
Раширио крила
Никад нерезана.
Спусти се, слети се,
Јаој тешке муке!
Па истргне писмо
Из мајчине руке.
— „Живо за њим, слуге!
Ко узме од њега:
Проста, проста била
Мајчина му нега!
И читава хајка
Околином зађе:
Ал гласника црна,
Гаврана не нађе. —
Но кад сунце паде
И оде далеко,
На прозори мајци
Закуцао неко.
— „Ко је то? ко куца?
Ко то диже буну?"
Гласоноша то је,
Писмо му у кљуну.
Чедна књига бела,
Пуна је мириса — — —
Сретна била рука
Навек што ју писа!
