Mati
(Po Aranju)
Ostarela majka
Pisamce napisa
Slogove po njemu
Od suzica niza.
Knjiga joj ljubavna
Na jedinca glasi,
Što suzama lice
U tamnici kvasi.
— „Iskupiću tebe
Iz sužanstva; sine,
Da mi kući dođeš,
Da me želja mine.
Poslaću ti srebra
Bisera i zlata,
Da t' otvorim tvrda
Na tamnici vrata.
Ti si mojoj duši
Uzdanče i krilo:
Svisla bi ti majka
Kad te ne bi bilo!
Nek se preda pismo
Sinu ovo mome:
Tek njemu u ruke
A nikom drugome!"
Pisamce je crnom
Bulom zabulano ...
Daleko se šalje,
U Budimu j' dano.
— „Ko odnese pismo
Dok stane da sviće,
Tri ćemera blaga
Nagrada mu biće!"
— „Odneću ga, gospo,
Ja za sedam dana" — — —
— „To je sedam leta,
Sedam grdnih rana!"
„Ja ću da s' i vratim
Za tih sedam dana" — — —
— „To je sedam leta,
Sedam smrtnih rana!"
„Tri dana su, gospo,
Meni dovoljane" . .
— „To su tri meseca
Tri na srcu rane!"
„Bože moj, bože moj,
Što mi nedaš krila!
I od želje puste
Hitrija bi bila!"
U tom iz oblaka
Eto crna vrana,
Raširio krila
Nikad nerezana.
Spusti se, sleti se,
Jaoj teške muke!
Pa istrgne pismo
Iz majčine ruke.
— „Živo za njim, sluge!
Ko uzme od njega:
Prosta, prosta bila
Majčina mu nega!
I čitava hajka
Okolinom zađe:
Al glasnika crna,
Gavrana ne nađe. —
No kad sunce pade
I ode daleko,
Na prozori majci
Zakucao neko.
— „Ko je to? ko kuca?
Ko to diže bunu?"
Glasonoša to je,
Pismo mu u kljunu.
Čedna knjiga bela,
Puna je mirisa — — —
Sretna bila ruka
Navek što ju pisa!
