Марсељезе
Не зовите мене, сит сам свега пира...
Мени звекет чаша нигда дао није
Полета ни жара што диже и грије,
Ја у њему чујем само звук синџира...
Јесте, звук синџира, што га себи сами
Кујемо све тако до дна тражећи чаше, -
И с њом чекајући зору славе наше,
Свијетла да сине у вјековној тами...
Ја не могу чути ваше Марсељезе,
Нити ријеч празну што пијана везе
Од огавних фраза барјака слободе...
Ја знам, један тренут сав ваш усхит збрише:
Ја знам, нико од вас неће знати више
За слободу чим се напијете - воде.