5
Марко Краљевић и сестрић му Драгиша војвода
Подиже се „Драгиша војвода, —
Стара га је оправила мајка, —
Да он иде у лов у планину,
Да он тражи својега ујака,
Баш ујака Краљевића Марка,
Да га учи Марко четовити,
Четовати и хајдуковати,
И посјећи сабљом на мејдану.
Кад с' отоле Драго подигнуо,
Окренуо право уз планину;
А кад дође у среда планине,
А на име на сред друма пута,
Ту сусрете Краљевића Марка,
Ал' Драгиша не познава Марка,
Но му 'ваку ријеч бесједио:
„Уклони се, делијо незнана,
Уклони се мени с друма пута,
Да проћерам добра коња мога!"
За то Марко ни хабера нема.
Опет вели Драгиша војвода:
„Зло ти јутро, делијо незнана!
Уклони се мени с друма пута!
Ако л' ми се уклонити не ћеш,
Русу ћу ти откинути главу!“
Проговара Краљевићу Марко:
„Не будали, кад будала н'јеси!
Ни бољим се уклањао н'јесам,
Камо л' теби — горему од себе!“
Кад то чуо Драгиша војвода,
Од бедрице сабљу повадио,
Па на Марка јуриш учинио.
Докле Марко сабљу повадио,
Драгиша је три пут ударио,
Докле Марко једном замануо,
Драгиша је седам осам пута — —
Зададе му седамнаест рана;
Паде Марко низ шарина свога,
Па оваку ријеч бесједио:
„Аман мало, ако бога знадеш!
Нека знадем, делијо незнана,
Од кога ћу данас погинути —
Кажи право, тако био здраво,
Од које си земље и крајине
И како се зовеш по имену?“
Проговара Драгиша војвода:
„Кад ме питаш, делијо незнана,
Кад ме питаш, право ћу ти казат'
Од које сам земље и крајине,
И како се зовем по имену:
Ја сам момак од Учитељ-града,
А унук сам Вукашина краља,
А сестрић сам Краљевића Марка;
Па ме стара оправила мајка,
Да ја идем у лов у планину,
Да ја тражим својега ујака,
А на име Краљевића Марка,
Да ме учи четом четовати,
Четовати и хајдуковати!
И посјећи сабљом на мејдану.“
Кад то чуо Краљевићу Марко,
Оваку му ријеч бесједио:
„Та ти ли си, несретњи сестрићу!
Та ти ли си, не живио мајци!
Тебе није треба научити,
Научити четом четовати,
Четовати и хајдуковати,
Ни посјећи сабљом на мејдану, -
Ти се и сам јеси научио.
Што изгуби својега ујака,
Што изгуби да од бога нађеш?“
Кад Драгиша ријеч разумио,
Заплака се као дјете мало,
Па прифати милога ујака,
И 'ваку му ријеч бесједио:
„Куку, ујко, Краљевићу Марко!
A што ми се прије каз'о нjеси?“
Па га бачи на коња шарина
И води га двору бијеломе.
Видао га годиницу дана,
Видао га, док га извидао,
А кад му је ране извидао,
Посједаше за софру свијетлу,
Да с' напију црвенике вина
За сретнога Драгишина пута.
У та доба под Маркову кулу
Дошо' јунак Реља Бошњанине,
(Има с Рељом тридесет делија)
Видио га Драгиша војвода,
Па ујаку своме бесједио:
„Мој ујаче, Краљевићу Марко!
Ево доље у поље широко —
Баш, ујаче, под бијелом кулом -
Крилатога Реље Бошњанина,
Има ш њиме тридесет делија;
Него хајде, да им ударимо!
Ти обирај, мој ујаче Марко:
Ја л' ћеш удрит на самога Рељу,
Јал' на оних тридесет делија.“
Проговара Краљевићу Марко:
„Ја ћу удрит' на тридес' делија,
А ти удри на самога Рељу.“
Отоле се оба подигоше,
Ето ти их низ бијелу кулу.
Ал' да видиш Драгишу војводу -
На Рељу је први ударио,
Ал' га Реља дивно дочекао:
Удрише се сабљам окованим;
Јунак добар Реља Бошњанине,
Ал још бољи Драгиша војвода:
Једном ману, посјече му главу,
Па погледа на ујака свога,
Ал' кад виђе Драгиша војвода,
А кад виђе тридесет делија
Да свезаше ујака му Марка,
Па га бију тешком топузином
Насатице међу лопатице,
У јунаку срце разиграло,
У делије јуриш учинио:
Ђавољега не остави жива;
Па ујаку одр'јешио руке.
Проговара Краљевићу Марко:
„Чујеш мене, мој мили сестрићу!
Ево имам осамдесет љета,
Ја обиђох земље и градове,
Још не нађох бољега јунака
А од мене Краљевића Марка,
Веће тебе, сестрићу Драгиша!“
Отолен се они подигоше
У мејану, да с' напију вина,
Пише вино три четири дана;
Ал' да видиш Краљевића Марка,
Ђе отрова својега сестрића:
Узе чашу Драгиша војвода
Узе чашу, па наздрави Марку —
Жив пригнуо, мртав одагнуо!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
