Марко Краљевић и дете Пологуњче
Зажени се Дете Пологуњче
и зазема мому од далеко,
и покани триста ми сватови:
покани ми Марка Краљевића,
покани га за старога кума. 5
Па говори Дете Пологуњче:
„Фала богу, фала јединому!
Чуј овамо, Марко Краљевићи,
чуј овамо остарели куме,
ће те питам, право да ми кажеш: 10
ће идемо далек’ на далеко,
ће прођемо кроз Суве планине,
нигде нема вода да пијемо,
салте има јед'н т’ман бунар,
и у њега седмдесет ока змија.” 15
Говори му Краљевићи Марко:
„Је ли питаш, право ће ти кажем:
ти си моје добро кумашинче,
да понесеш триста оке воду.”
Напуни си Дете Пологуњче, 20
напуни си триста оке воду.
А тој њему Марко душман бија.
Па си пошли китени сватови;
док су дошли до Суве планине,
попиле су триста оке воду. 25
Кад су прешле у Суве планине,
од прашину коњи се задављав,
а од врућину црвен пламен фрца.
Говори се Марко Краљевићи:
„Фала богу, фала јединому! 30
Чуј овамо, Дете Пологуњче,
чуј овамо, мило кумашинче,
ел' ће нађеш једну капку воду,
ел’ д’ убодем моје Шаре коња,
да му пијем њему црни крви.” 35
А на дете криво му паднало,
па говори Марка Краљевића:
„Фала богу, фала јединому!
ја ћ' улегнем у т’мна бунара
и ће извадим туј студену воду, 40
кому оку, кому ли пол ока,
а на тебе само десет оке,
салте немој коња да си бодеш,
нек' се нађе за тој нужно време."
И улеже Дете Пологуњче, 45
и улеже у т’мна бунара.
Запаса га змија у бунара,
змија у бунара седеамдесе' оке,
запаса га т’нке половине.
Свати чекав воду да г' извади, 50
а не знајев д’к без њег' останев.
Цвили, пишти Дете Пологуњче
цвили, пишти из т’мна бунара:
„Фала богу, фала јединому!
Да л' се чуло или се разбрало, 55
ви чекате воду да в' извадим
а не знате д'к без мен' остасте?!
Чујте, овамо, китени сватови,
сопашите појес врз појеса,
па вржете појес за појеса, 60
па пуштете у т'мна бунара,
да се вржем т'нке половине;
запрегните сви триста ми коња,
јега би ми мене извадили!"
Послушаше китени сватови, 65
сопасоше појес врз појеса,
па пуштише у т'мна бунара,
па се врза Дете Пологуњче,
пе се врза т'нке половине.
Запрегнаше сви триста коњака, 70
не могаше дете да извадив.
Цвили, пишти Дете Пологуњче,
цвили, пишти, у бога се чује:
„Фала богу, фала јединому!
Чуј овамо, Марко Краљевићи, 75
чуј овамо остарели куме,
да ли има јоште сватски коњи?”
Одговара Марко Краљевићи:
„Чуј овамо, Дете Пологуњче,
чуј овамо, моје кумашинче, 80
јоште има моје Шаре коње.”
Говори му Дете Пологуњче:
„Чуј овамо, Марко Краљевићи,
чуј овамо, ти први душмане,
да запрегнеш твоје Шаре коње, 85
јега би ме мене извадило.”
Па запрега Марко Краљевићи,
па запрега своје Шаре коње.
Па кад шибна Марко Краљевићи,
па кад шибна своје Шаре коње, 90
откина се појес од појеса,
и на коњи главе улегоше,
улегоше три аршин у земљу,
не могаше дете да извадив.
Цвили, пишти Дете Пологуњче, 95
цвили, пишти из т'мна бунара:
„Да л’ се чуло, или се разбрало
да загине понајдобар јунак,
да загине з' једно грло женско?
Чујте овамо, китени сватови, 100
да идете на туј моју кућу,
да кажете моје старе мајке,
она чека снаву да в’ доведем,
а не знаје д’к без сина оста.”
