Marko Kraljević i dete Pologunjče
Zaženi se Dete Pologunjče
i zazema momu od daleko,
i pokani trista mi svatovi:
pokani mi Marka Kraljevića,
pokani ga za staroga kuma. 5
Pa govori Dete Pologunjče:
„Fala bogu, fala jedinomu!
Čuj ovamo, Marko Kraljevići,
čuj ovamo ostareli kume,
će te pitam, pravo da mi kažeš: 10
će idemo dalek’ na daleko,
će prođemo kroz Suve planine,
nigde nema voda da pijemo,
salte ima jed'n t’man bunar,
i u njega sedmdeset oka zmija.” 15
Govori mu Kraljevići Marko:
„Je li pitaš, pravo će ti kažem:
ti si moje dobro kumašinče,
da poneseš trista oke vodu.”
Napuni si Dete Pologunjče, 20
napuni si trista oke vodu.
A toj njemu Marko dušman bija.
Pa si pošli kiteni svatovi;
dok su došli do Suve planine,
popile su trista oke vodu. 25
Kad su prešle u Suve planine,
od prašinu konji se zadavljav,
a od vrućinu crven plamen frca.
Govori se Marko Kraljevići:
„Fala bogu, fala jedinomu! 30
Čuj ovamo, Dete Pologunjče,
čuj ovamo, milo kumašinče,
el' će nađeš jednu kapku vodu,
el’ d’ ubodem moje Šare konja,
da mu pijem njemu crni krvi.” 35
A na dete krivo mu padnalo,
pa govori Marka Kraljevića:
„Fala bogu, fala jedinomu!
ja ć' ulegnem u t’mna bunara
i će izvadim tuj studenu vodu, 40
komu oku, komu li pol oka,
a na tebe samo deset oke,
salte nemoj konja da si bodeš,
nek' se nađe za toj nužno vreme."
I uleže Dete Pologunjče, 45
i uleže u t’mna bunara.
Zapasa ga zmija u bunara,
zmija u bunara sedeamdese' oke,
zapasa ga t’nke polovine.
Svati čekav vodu da g' izvadi, 50
a ne znajev d’k bez njeg' ostanev.
Cvili, pišti Dete Pologunjče
cvili, pišti iz t’mna bunara:
„Fala bogu, fala jedinomu!
Da l' se čulo ili se razbralo, 55
vi čekate vodu da v' izvadim
a ne znate d'k bez men' ostaste?!
Čujte, ovamo, kiteni svatovi,
sopašite pojes vrz pojesa,
pa vržete pojes za pojesa, 60
pa puštete u t'mna bunara,
da se vržem t'nke polovine;
zapregnite svi trista mi konja,
jega bi mi mene izvadili!"
Poslušaše kiteni svatovi, 65
sopasoše pojes vrz pojesa,
pa puštiše u t'mna bunara,
pa se vrza Dete Pologunjče,
pe se vrza t'nke polovine.
Zapregnaše svi trista konjaka, 70
ne mogaše dete da izvadiv.
Cvili, pišti Dete Pologunjče,
cvili, pišti, u boga se čuje:
„Fala bogu, fala jedinomu!
Čuj ovamo, Marko Kraljevići, 75
čuj ovamo ostareli kume,
da li ima jošte svatski konji?”
Odgovara Marko Kraljevići:
„Čuj ovamo, Dete Pologunjče,
čuj ovamo, moje kumašinče, 80
jošte ima moje Šare konje.”
Govori mu Dete Pologunjče:
„Čuj ovamo, Marko Kraljevići,
čuj ovamo, ti prvi dušmane,
da zapregneš tvoje Šare konje, 85
jega bi me mene izvadilo.”
Pa zaprega Marko Kraljevići,
pa zaprega svoje Šare konje.
Pa kad šibna Marko Kraljevići,
pa kad šibna svoje Šare konje, 90
otkina se pojes od pojesa,
i na konji glave ulegoše,
ulegoše tri aršin u zemlju,
ne mogaše dete da izvadiv.
Cvili, pišti Dete Pologunjče, 95
cvili, pišti iz t'mna bunara:
„Da l’ se čulo, ili se razbralo
da zagine ponajdobar junak,
da zagine z' jedno grlo žensko?
Čujte ovamo, kiteni svatovi, 100
da idete na tuj moju kuću,
da kažete moje stare majke,
ona čeka snavu da v’ dovedem,
a ne znaje d’k bez sina osta.”
