Манојло Грчић и Арапин
Разбоље се Грчићу Манојло,
Од жива га одпадала месо,
Кано кора од сува јавора:
Одбјеже га Анђелија љуба,
I старица, остарела мајка, 5
Не одбјеже сестрица Јелица.
Још говори Грчићу Манојло:
„Ој Јелице, ој сестрице моја,
„Ти узимљи видру оковану,
„Донеси ми воде иза горе, 10
„Али ћe ми селе лашње бити,
„Лашње бити, али умријети!“
Једва тога селе дочекала,
Те узима видру оковану,
Па ми иде за гору на воду. 15
Више воде, на зеленој трави
Разапео шатор Арап црни,
Те он држи на десном кољену,
Грчићеву љубу Анђелију,
А на лјевом остарјелу мајку. 20
Још поп'јева танко, гласовито:
„Нека, нека милом Богу вала,
„Ја обљуби љубу Грчићеву,
„И обљуби остарјелу мајку,
„Још да могу сестрицу Јелицу!“ 25
То ми чује сестрица Јелица,
Баци видру у зелену траву,
Па ми иде Грчићу Манојлу.
Ал' говори Грчићу Манојло:
„Ој Јелице, ој сестрице моја, 30
Камо-л' видра, камо-л' вода ладна?“
Одговара сестрица Јелица:
„Не питај ме, Грчићу Манојло,
„Црни Арап шатор разапео,
„Више воде, на зеленој трави, 35
„Те он држи на десном кољену,
„Вјерну твоју љубу Анђелију,
„А на лјевом остарјелу мајку.
„Још поп'јева танко, гласовито;
„Нека, нека милом Богу вала, 40
„Ја обљуби љубу Грчићеву
„И обљуби остарјелу мајку,
„Још да могу сестрицу Јелицу!“
Ал' говори Грчићу Манојло:
„Ој Јелице, ој сестрице моја, 45
„Седлај мени добра коња мога,
„Дај ти мени бритку сабљу моју,
„Да ја идем за гору на воду!“
Одмах сеја брата послушала,
Оседла му доброга коњица, 50
Довати му сабљу демешкињу,
Па он иде за гору на воду,
Ал' за гором Арап попијева,
Попијева танко, гласовито:
„Нека, нека милом Богу вала, 55
„Ја обљуби љубу Грчићеву,
„И обљуби остарјелу мајку,
„Још да могу сестрицу Јелицу!“
Тамо иде Грчићу Манојло,
Живој љуби руке осјекао, 60
Старој мајци очи ископао,
И увати црног Арапина,
Те га води на раскршће пута,
Па га сјече на четири стране,
Те га вјеша о четири гране, 65
Ко је страшив, нек' с' и већма страши,
Ко ј' слободан, нек' пролази мирно!
