Ловачка идила
Мећава и бура. Страшно ветар коси,
А притегла зима — да је ђаво носи!
Мрднеш ли се куда, кост ти мрзне сваку,
И засипа снегом и под саму јаку.
Ал' у крчми нашој ту је срећа права,
Нека, ноћ нек пада, нама се не спава;
Ту се пије, пева, ћерета и смеје,
А пећ ду! ду! чини и дивно нас греје.
Гле сад нове среће! То два ловца нека,
Као прут се тресу од времена прека,
Брже вина траже, себи кера маме,
И седоше за сто поред пећи саме.
И већ један прича: Једанпут у веку
Нестале му сачме, а наиђе зеку.
Сад, како ће, шта ће? За њим! Друго шта би?
И стиже га лепо и за уши зграби.
„Све то није ништа", сад ће други рећи,
И столицу миче мало ближе пећи,
За опкладу с друштвом, пред очима свију,
Из топа сам гађô чак у пољу лију.
Знаш, лисица иде, грчи се и краде,
И једва је видим кроз трњаке младе,
Ал' кад, срећом, заста насред равни голе,
Ја опалим топом, а лисица доле!.."
Тако приче теку, с пуно речи живе,
И све друштво слуша, а многи се диве.
Јест, то нису ствари обичне ни просте, —
Ал' што мига крчмар на остале госте?
