Lovačka idila
Mećava i bura. Strašno vetar kosi,
A pritegla zima — da je đavo nosi!
Mrdneš li se kuda, kost ti mrzne svaku,
I zasipa snegom i pod samu jaku.
Al' u krčmi našoj tu je sreća prava,
Neka, noć nek pada, nama se ne spava;
Tu se pije, peva, ćereta i smeje,
A peć du! du! čini i divno nas greje.
Gle sad nove sreće! To dva lovca neka,
Kao prut se tresu od vremena preka,
Brže vina traže, sebi kera mame,
I sedoše za sto pored peći same.
I već jedan priča: Jedanput u veku
Nestale mu sačme, a naiđe zeku.
Sad, kako će, šta će? Za njim! Drugo šta bi?
I stiže ga lepo i za uši zgrabi.
„Sve to nije ništa", sad će drugi reći,
I stolicu miče malo bliže peći,
Za opkladu s društvom, pred očima sviju,
Iz topa sam gađô čak u polju liju.
Znaš, lisica ide, grči se i krade,
I jedva je vidim kroz trnjake mlade,
Al' kad, srećom, zasta nasred ravni gole,
Ja opalim topom, a lisica dole!.."
Tako priče teku, s puno reči žive,
I sve društvo sluša, a mnogi se dive.
Jest, to nisu stvari obične ni proste, —
Al' što miga krčmar na ostale goste?
