Бијела је покликнула вила
сврх Пустога Лисца високога;
кличе млада Омутић-паланги
по имену Беровића Марка:
"Зло ти јутро код овацах, Марко!
У зо час си укротио овце
по паланци и турском ћенару!
Жалбе су се на тебе дигнуле,
оће тебе ударити Турци,
Херцеговци крвави јунаци,
од Клобука и од Корјенићах,
од Требиња и од Невесиња.
Везиру су додијале даве
на крваве Цуце и Трешњевце
на крем пасућ турску царевину."
Него Марко одговара вили:
"Мучи, вило, стали ти с каменом!
Мене Турци ударит не смију
доклен ми је код овацах Вуко,
око Вука десет Перовићах.
Вука знаду и отпријед Турци;
он се с њима и приђе играо,
играо се квочке и пилићах.
Друга момчад боја зажељела,
јер су мале пушке прифатила,
а дугијех половина нема;
бога моле да им удре Турци,
да без паре и дуге набаве!
Па док ми је пет стотинах Цуце
и толико љута Оздринића,
не смију ми ударити Турци.
А скоро сам вјеру уфатио
с Мушовићем Осман-капетаном
и његовим љутијем Никшићем,
а кад они на ме удрит неће,
не бојим се мртва Корјенића
ни лукара из града Требиња."
Опет вила одговара Марку:
"Зла је вјера у Турчина, Марко!"
Него Марко не обрати главе,
већ уљезе јопет у колибу.
У тај доба ударише Турци,
шест стотинах пјешца и коњика,
овколише овце и торину,
посјекоше у колибу Марка.
Но искочи Голубовић Вуко
баш са оно десетак момчади
из аљинах без пола аљинах.
Кад погледа овце у торину,
али су их овколили Турци
и од тора стругу одстружили.
Онда Вуко пали џефердара,
те погоди на стругу Турчина -
два убио једног проз другога,
па кликује из колибе Марка,
а соколи ђецу око себе.
Ћеца гађу и добро погађу,
бију Турке и торину бране,
но свјетина кад сложно навали,
предобије земље и градове,
а камоли овчарску торину, -
одјавише низ Рудине овце.
За њима се напуштио Вуче
са момчађу, узданом дружином,
Рудинама разагоне Турке;
сав су плијен њима уграбили
јошт им десет главах откинули.
Ево више јада од Тураках,
јер не знају бјежат Рудинама;
ја ћера их с момчадима Вуче,
док их угна у племе Грахово;
сјекли су их што су могле руке
и по бреме узели оружја.
Паси, Вуче, сад Рудине с миром,
не може те нико укорити, -
ти си стрица осветио Марка
и братића млада Марковића.
Од тебе ће заминоват Турци,
јере си их добро научио
ладит кашу низ травне Рудине;
а ако те штогођ и задију,
јопет им се ка приђе појави,
па ће шукат огањ у капицу
и пробудит турску кукавицу.
