Лихварка/35

ЧИН III

ПОЈАВА II

ПОЈАВА II
(Излази Јелена на балкон.)

ЈЕЛЕНА (разгледајући): Учини ми се као да чујем његов глас? (С ресигнацијом.) Преварила сам се! Ово су већ два дана како га не видјех. — Ох, како је красна ноћ! Али камо њега? Поручио ми је, да ће доћи, па га ипак нема! Ох, да ли ме још љуби? Само то, само то да понова каже, па онда...
ЈОВАН: Охо, славујак тугује! Одзови се Павле, да не помисли, е су под балконом саме свраке!
ЈЕЛЕНА (уздахне).
ПАВЛЕ (који је већ изашао пред балкон): Јелена!
ЈЕЛА: Павле! је си ли ти?
ПАВЛЕ: Ја сам, Јело!
ЈЕЛА: Зашто тако доцкан?
ПАВЛЕ: Доцкан велиш? Зар може бити доцније, кад си ти преда мном? Цијели дан сам очекивао овај сретни часак да те видим и да од тебе чујем: да ли ме волиш.
ЈЕЛЕНА: Ах!
ПАВЛЕ: Ох, реци ми, Јело, али искрено: хоћеш ли бити моја?
ЈЕЛЕНА: Твоја ил ничија! Али Павле, да знаш како ме тетка мучи. Држи ме под кључем. Она ме гони, да пођем за онога тврдицу и ако сам је молила, да ме остави; она ми пријети и тјера ме да му руку дам.
ПАВЛЕ: А ти?
ЈЕЛЕНА: Ја сам јој одговорила, да га нећу; али ако ти не будеш започео даље радити, она ће ме силом отјерати.
ПАВЛЕ: То не ће! Јелена, ти ћеш са мном!
ЈЕЛЕНА: С тобом, а куда?
ПАВЛЕ: Мојој кући! Хоћу да те избавим од тога тиранина.
ЈЕЛЕНА: Хоћеш да ме просиш?
ПАВЛЕ: Од кога? Та зар не видиш, како је ономад побјеснила, кад је твоју папучицу у моме џепу нашла?
ЈЕЛА: Е добро, а оно ћу јој ја казати.
ПАВЛЕ: Никако! Та то би нас баш упропастило.
ЈЕЛЕНА: Павле! ти ме плашиш!
(Глас Савићкин): Јелена!
ЈЕЛЕНА (Павлу): То је теткин глас. Бјежи Павле!
ПАВЛЕ: Без тебе не ћу. Ја дођох да те водим.
ЈЕЛА: Зар тако кришоин? Не, не! Шта ће рећи свијет?
ПАВЛЕ: Свијет ће ућутати, кад види да смо се вјенчали. Још ове ноћи отићи ћемо у Раковицу; твоје и моје крштено писмо и све што је нужно за наше вјенчање имам у рукама. Јелена, ако ме волиш, хајдмо!
ЈЕЛЕНА: Ох, Боже мој, шта да радим сад? Тако неприправљена, па...
ПАВЛЕ: Ја сам тражио само твоје срце и добио сам; мени не треба љепшег мираза од тога.
АНТОНИЈЕ (Јовану): Да боме, кад је облигација спаљена.
ЈЕЛЕНА: А шта ће тетка рећи?
ПАВЛЕ: Зар ти је она милија од мене?
ЈЕЛЕНА: Не говори тако! Ја само тебе волим.
ПАВЛЕ: Па ипак не ћеш да ме послушаш.
ЈЕЛЕНА: Али... Тако кришом... па.
(Савићкин глас): Јелена, гдје си?
ЈЕЛЕНА: Бјежи Павле, ево тетке!
ПАВЛЕ: Врати се одмах, чим она оде.
ЈЕЛЕНА: Добро, добро! (Павле се склони под балкон.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.