Лихварка/34
| ◄ ПОЈАВА VII | ПОЈАВА I | ПОЈАВА II ► |
ЧИН III
(Ноћ. На улици пред двокатницом гђе Савићке.)
ПОЈАВА I
(Павле, Јован и Антоније долазе.)
ПАВЛЕ: Ту смо! Али како ми је сад! Чисто бих, да нијесам дошао овамо!
АНТОНИЈЕ: Сиромах Павле, тај се додуше углибио. Е није ни чудо! Пала му сјекира у мед; двије се у њега заљубиле, и он међу њима мудрује!
ЈОВАН: Тако је измудровао и облигацију од 300 дуката. Охо, не води бриге, тај ће измудровати још и нашу облигацију.
АНТОНИЈЕ: А ја бих га одмах за чудотворца прогласио!
ПАВЛЕ: Смијте се само, али мени није до тога; већ је друга ноћ како је не виђам, а у кућу јој не смијем.
ЈОВАН: Пст, хајдмо пјевајући; она ће твој глас познати, па ће изаћи.
ПАВЛЕ: Не, не! ја ћу овдје да пјевам.
ЈОВАН: Али није обичај.
ПАВЛЕ: Неће нас нико узнемирити.
АНТОНИЈЕ: Баш сам рад да изближе ту љепотицу видим. — Не идимо даље.
ПАВЛЕ (пјева):
Тамна ноћи посавиде крила,
Нек се мјесец за облаке клони;
Под прозором гдје ми спава мила,
Пјесма лака са срца ми звони.
О дјевојко, у тишини овој,
Докле санак над тобом обл’јеће,
Будан гледам дивно лице твоје,
Лаган санак на очи ми не ће.
Што те љубим? Што те гледам тако?
Нашто мени све те чари твоје?
Само због њих в’јек ми таман стоји,
Због њих само тужи срце моје!
ЈОВАН: Пст! Чини ми се да неко излази на балкон.
ПАВЛЕ: Склонимо се, можда је Савићка! (Склоне се под балкон.)
|