Лисица и вран (друга басна)
| ←Бик, теле и пастир | Лисица и вран Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Лисица и тигар→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Чест вран лећаше на алтаре богова, узимаше слободно гди које парче меса на жертву принешена, и нико му не би сметао, почитујући га свак за птицу која будуштаја прориче. То гледајући лисица, помисли у себи: „Ја би' paда знати да ли је зато врану слободно месо са алтара узимати што је он пророк; или га зато за пророка почитују што он посвећено месо, ником не питајући, носи пак једе.”
Преводећи ову Лесингову басну, дође ми на памет нешто куриозно што ми се је у Далмацији случило. — Кад сам се вратио из Азије Мале и Греције, — прво, зато што сам остао био без крајцаре и новца, дођем у Далмацију за учити гди децу и стећи што; друго: дати себи времена, пре него што друго почнем, за утвердити се боље у прекрасном јелинском језику. Изберем неко планинско, около предивних и широких долина, сасвим за Омирова и Исиодова чтенија пристојно место, зовомо Плавно; ту се остановим и сакупим доста дечице.
На један празник, не дајући лекције, у лето, седим међу црквом и мојом школицом, под храстом у хладу с мојим љубимим другом, попом Данилом Мораитским, и слушам (с изобилно текућим из очију мојих сузами) умилителну повјест његове верне но нешчастљиве љубови, која га је у толико очајаније довела да се покалуђери, и Корцир, своје отечество, остави — кад ето ти к нами свештеник непознат, на коњу. Сјаше, поздрави нас, скине пуне бисаге са седла, дâ коњу пут у долину на пашу, седне код нас и почне ми беседити:
„Драги брате школниче, ми се јоште не познајемо, али добри људи ласно учине познанство, брзо ћемо се, ако бог да, и боље познати, јер смо комшије. Ено ти моје село за оном главицом што нам баш спрама носа стоји и за оном храстовом шумом што се преко ње промолила. Ја сам ти поп Маук, а моје се село зове Отон. Ето сам ти донео у бисага два варићака чисте пшенице како злато, оку масла и један сирац; простићеш, ово је мало, али биће и више ако бог да. И молим те да ми у недељу дођеш и мојим сељаном једну здраву и вредну предику искажеш, и кад будеш имати времена да ми што лепо напишеш, да каткад и ја што мојим људма кажем, јер радо слушају кад им се што добро беседи.”
Захвалим му ја на дару, и обештам се једно и друго што од мене жели учинити. Потом разговарали смо се које о чем. Између прочег предложи ми ово чудновато питање говорећи: „Кажи ми, молим те, зашто нас попове зову 'свети оче'? Даје ли нам се ова светиња заједно с поповством, или би ми морали бити без сваке шале свети?” Презнем се на такови вопрос, и речем му зашто то пита.
„Ако је прво,” — одговори — „у добри час, нека иде; ако ли је фторо, у триста злих часа, то нека добро знаш; ја имам толико посла на глави да ми светињичење ни на ум не пада. Други су ту били, и други, пак нису се могли посветити, алтроке поп Маук!”
Онда сам му ја одговорио, по мојему тадашњему начину мишљења, да свештенство, будући дар светога духа и власт духовна, зато ко ово има, по тому он је светац. То га је упокојило, и оде. Сад обаче овако бих му одговорио: да свештенство, како год и остала достоинства војена и гражданска, неодложно изискује неке службе и дужности, које ко не исполњава, не само није да се нариче светим оцем, него и да се лиши тога достоинства и званија. А ко их исполњава како надлежи, он је прави свети отац и високопочитанија достоин, носећи попеченије о оном што је светјејше у человеческом роду, то јест благонаравије, всеопшта љубов, мир, непорочност и чистота совјести.
Извори уреди
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|