Бик, теле и пастир
←Дете и змија | Бик, теле и пастир Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Лисица и вран (друга басна)→ |
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Бик, пролазећи са устремљенијем кроз ниска шталска врата са своји силни рогови, пребије горњи праг. Теле, видећи то, рече пастиру: „Сад ми право кажи: не волиш ли мене који ти нисам кадар онаку штету учинити! — „Расти ти брже и ојачај, — одговори му пастир, — пак се нимало ти не старај за штету што ћеш ми причинити, она ће се мени тобом обилн наплатити”.
Намах овде у почетку приложићу од слова до слова Лесингове речи: „Беседа телета, беседа је малих философа. Зли Баил! Колике је поштене душе с својими продерзљивими сумњенијами опечалио! О ви, господо, колико би ми ради били опечаљени бити кад би само сваки од вас Баил бити могао!” Овако благородне и велике душе о великим људма мисле и говоре. Верхови превисоких гора остављају далеко под собом црне облачине. Многа се у месецу тамна места виде, ништа мање он нам велико добро чини кад нас у ноћи просвештава. У самоме сунцу чрез на то приуготовљена орудија виде се неке маће, но зато нико неће рећи да је сунце мрачно. Не може се ни од кога изискивати да је без најмање слабости и порока (ово је само божије), а међу људма онај је најбољи који највише добра у себи имаде. „Лажљиви синови человечески”, вели цар Давид, а зашто? „Јер су неправедни у мерила”, нећеду право да мере. За малене слабости у човеку опорочавају му и презиру велике добродјетељи. Свак види да је то весма неправедно и неразумно. Всесилни и свемогући бог не натерује никога силом да у њега верује: ко хоће да не види, може, и кад је сунце насред неба, нека само веже очи. Спаситељ наш, небесну и пресвету науку дајући, ево како је налаже: „Ко има уши да може чути, нека чује!” Овде није силе ни натеривања. И то је исто што доказује сунцеподобну истиност и божественост његове науке, која је тако природна и уверителна да, ко само има здраве и чисте од сваких предварителних лажа уши, не само што ће је чути, но и за истиниту познати и на своје велико добро и благополучије примиће ју. Свако доказателство које се подупире с проклетством и с анатемама, или, што је јошт опачније, с сабљом по врату, то се већ види шта је, само нек је слободно казати.
Баил, којега Лесинг хвали, и он као човек могао се је ласно у некима вештма преварити; али је премноге лажи открио и општеполезне истине изјаснио и показао, а ово је таман што паметни људи и нације желе и ишту. А потом наћи ће се ко ће и његове речи просијати, баш тако како је и он других, и показаће у чем има право, у чем ли не; јоште, што је најважније, с каквим је намјеренијем писао, — све то људи изнађу, по оној речи: „Кртина испод земље ходи, пак опет јој се траг нађе”.
„Поштење Платону и Аристотелу, али истини највеће”, веле Греци; и овако сви благоразумни народи умствују. Вешти које се могу с паметним изјаснити речма, нашто ту кавга, анатеме и сила оружја? Свет и истина евангелска није се с силом нити с оружјем распрострла ни раширила, нит требује да се њима подупире и заштиштава. Како гди дође кавга, вражда, лукавство, кабале и насилије, одатле здрави разум, мудрост, истина и христјанска наука беже, зашто „које причастије свјету с мраком ”, мудрости с варварством, и духу кротости и мира с свирјепостију и с немиром? Турци, док су тога закона, никада се неће с науком просветити, зашто им њихова вера не дâ, која будући силом и с оружјем раширена, на њима је и утверждена; ко се ту усуди најмање што рећи против онога што оџе и дервиши кажу, намах оде глава као печурка.
Блажени дакле народи који пресветој Исусовој науци сљедују! Кад год буде, они ће се сви с мудростију и с науком просветити, зашто гди је год права мудрост с најздравијим разумом, с непорочњејшом и с чистјејшом добродјетељију соједињена, ту је право место и дом Евангелија и царство небесноје које нам се чрез њега обештава. „Покајте сја, приближибо сја царствије небесноје”. Које је ово разве Христова наука, која се сва состоји у свету разума и добродјетељи?
Из овога свак може чисто видити како греше и против своје ползе поступају они од наше предраге браће који, како виде што ново и њима јоште необично написано, намах се почну срдити и питати: „Ко је то написао? Ао, то му и то било! Некдер он дође овамо, пак ћемо га ми научити како се пише!“ Е добро, 'ајде, пак баш и да дође (што он весма жели), шта би му учинили? Истукли, па ето ти га, нек зна други пут како ће писати! Чуда, људи! Зар се и томе хоће велика наука за истући слабијег од себе? Али он добро зна да ви то не би учинили, његовом срцу слатки људи! Он вас све скупа боље познаје него ви сами себе. Нека он вами јошт што напише, а у славној нацији има, благодареније богу, и сад, и биће, уздамо се у бога, унапредак много више и премного ученијих и бољих од њега људи који, гди год и у чем год он буде као чловек погрешио, познати ће и показати, и тако то неће никакова вреда нанети. А благо њему ако што добро и полезно напише! То је све његово блаженство, које он себи од бога јоште за који дан живота на овој земљи жели.
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.
|