ЛЕГЕНДА О ГЛУВОНЕМОЈ
Данас је прошла покрај мене...
Куд год се она макне, крочи,
Прате је деца — људи, жене
Траже да виде њене очи
Где ћуте Божје тајне—
Очи дубоке, сјајне
Што тако чудно гледе...
Косе јој давно седе...
— — — — — — — — — — — — —
Лето је. Жега,
Када се зноји
И у хлад бега—
Али на гумну вршај стоји!
Сви су на послу — жетвено доба—
А она, мала — грозд у руци—
Седи и гроздић боба.
Кад изненада, вијор...
Када му коло до ње стиже
Заигра се, заврти,
Дохвати дете и диже
Па га у свом вртлогу
Понесе горе Богу...
Сви стоје бледи
Од страха—
Свако задивљен гледи
Где се далеко у висини
Бели ко мало клупче праха...
После се вијор спусти
Ко меко, бело крило
И опет дете метне
На место где је било.
Притрчаше му ко без душе
Питањима га обасуше—
Ал мала даваше знаке
Ручицама обема
Да је глува и нема...
— — — — — — — — — — — — — — — — —
То беше давно ал од тада
Мисли се она Божје тајне знаде,
Људма би хтела да их преда:
Уста јој често речи траже.
Али не може ништ да каже—
Не може — Бог јој не да...
И мене самог језа хвата
Кад видим очи њене сетне,
Дубоке, загонетне.
