LEGENDA O GLUVONEMOJ
Danas je prošla pokraj mene...
Kud god se ona makne, kroči,
Prate je deca — ljudi, žene
Traže da vide njene oči
Gde ćute Božje tajne—
Oči duboke, sjajne
Što tako čudno glede...
Kose joj davno sede...
— — — — — — — — — — — — —
Leto je. Žega,
Kada se znoji
I u hlad bega—
Ali na gumnu vršaj stoji!
Svi su na poslu — žetveno doba—
A ona, mala — grozd u ruci—
Sedi i grozdić boba.
Kad iznenada, vijor...
Kada mu kolo do nje stiže
Zaigra se, zavrti,
Dohvati dete i diže
Pa ga u svom vrtlogu
Ponese gore Bogu...
Svi stoje bledi
Od straha—
Svako zadivljen gledi
Gde se daleko u visini
Beli ko malo klupče praha...
Posle se vijor spusti
Ko meko, belo krilo
I opet dete metne
Na mesto gde je bilo.
Pritrčaše mu ko bez duše
Pitanjima ga obasuše—
Al mala davaše znake
Ručicama obema
Da je gluva i nema...
— — — — — — — — — — — — — — — — —
To beše davno al od tada
Misli se ona Božje tajne znade,
Ljudma bi htela da ih preda:
Usta joj često reči traže.
Ali ne može ništ da kaže—
Ne može — Bog joj ne da...
I mene samog jeza hvata
Kad vidim oči njene setne,
Duboke, zagonetne.
