Лахан/9
3.
МАРИЈА, пређашњи.
КОНСТАНТИН: Ходи, љубо, и ти постаде штедљива са посетама. Откад сам у болест пао, свако ме се живо клони, немој ти барем.
МАРИЈА: О царе и господару, коме могу већма принадлежати мисли и чуства ми, ако неће теби? Но опрости, кад те понекад лишавам неге по старијој дужности. Ти си болестан, непријатељи многи, пријатеља мало. Ко ће осим мене провирити у тајне сплетке зловољника? Ко ће пазити, чувати, кварити бедеме, које зломислени противници на пропаст нашу подижу? — Но зато сам опет мислима код тебе; за тебе и живим и дишем. КОНСТАНТИН: Уверен сам, љубо, и при бољетици овој да тебе још немам, морао бих очајати. Ах! болест ме је начинила незадовољним, набуситим и злоћудним; није чудо што ме људи избегавају.
МАРИЈА: И што час један, час други умишљаје чини да те упропасти. КОНСТАНТИН: Ах, овај је народ мене силом на царство подигао. Приврженост његова бијаше неограничена и мене називаху најсрећнијим царем. Како се мој народ од мене отуђи, не могу да постигнем. Нека је болест и подигла у нечем незадовољство; али је ово огорченије опште, неће да се уталожи.
МАРИЈА: Много више умножавају се навети.
КОНСТАНТИН: Кажњено је и кажњено, и строгост употребљавана лихом и сувише. Да обрнемо лист и видимо, неће ли великодушије и милост довести заблуђене на пут дужности.
МАРИЈА: Мислиш ли да би тиме што помогао?
КОНСТАНТИН: Видећемо како ће дејствовати опроштај над Преславом.
МАРИЈА: Над Преславом војводом?
КОНСТАНТИН: Ја сам га помиловао.
МАРИЈА: То си зло учинио.
КОНСТАНТИН: Милост није никада зло. Гледајмо, шта ради благоточиви Бог којега смо образ и подобије. Он прима грешника као и праведника.
МАРИЈА: Зашто Богу не може ништа зликовац; а човек је дужан требити разбојнике, као што требимо земљу од опасних зверова. Који је тај цар који узима под заштиту зликовце и људе неваљале?
КОНСТАНТИН: То неће ни један учинити.
МАРИЈА: У нас постоје закони, које си од части сам издао, постоје судови народом устројени, и овакав је суд Преслава осудио. Шта си ти учинио? Одапрео си се против закона, против суда и ишчупао Преслава испод праведне казне.
КОНСТАНТИН: Не на силу, краљице, него по светом оном праву, које Бог и људи са усхитом цару у руке предају, по праву милости и штедроте. Који је тај, који ће милост опорочавати?
МАРИЈА: Нико, докле се милост без штете отечества употребљава; а како примети, да то бива са уштрбом другога, или што је горе, са уштрбом свију, назива злоупотребленијем дане Божије власти.
КОНСТАНТИН: Ја ако ту и грешим, грешим само против себе. Преслав је иш'о да мене убије, ја сам му опростио. Земља тиме ништа не губи.
МАРИЈА: Као да си ти незнатан човек! О, царе, зашто ти морам казати, да болест и на дух ти силно дејствује и да ниси онај Теша, ком се народи некада дивише? Пођи редом питати људе је ли тако малена ствар за земљу да цар падне под рукама убице, па ће се сваки ужаснути и повикати: авај, што се учини од нашега цара!
КОНСТАНТИН: Признајем, љубо, да су ми силе душевне ослабиле. Зато и следујем понајвише твојему савету.
МАРИЈА: Следујеш, само што онде, где се ствар и мене тиче, о својој глави радиш. Како ћу правдати поступак ти, кад ме запитају: зашто је Преслав пуштен?
КОНСТАНТИН: Преслав има велику породицу, има знатне и многе пријатеље; њега готово сва земља познаје, па ће се радовати сви, кад чују да сам му живот опростио.
МАРИЈА: Е глед' како човека може доброта на криво мишљење навести! Ти исти Преславови пријатељи или су људи поштени, родољупци прави, или нису. Може ли бити иначе, царе?
КОНСТАНТИН: Не може.
МАРИЈА: Сад ако су ови људи неваљали, покварени, развратни, шта си добио ти, шта ли је добила земља, што си им по вољи учинио? Учини им данас једно, сутра ће захтевати друго, прекосутра треће, али ништа, што је добро и поштено. Шта више, они ће се крепити у неваљалству и говорити: цар не казни кривце, или неће, или не сме; и једно и друго добро је за нас. Још ћемо најпосле дочекати да нам се плаћа што чинимо злости.
КОНСТАНТИН: Кад се тако узме, твоје речи имају смисла; али с друге стране . . .
МАРИЈА: С друге стране рецимо да су ти људи поштени, ревнитељи народне среће и благостања. Као Преславовим пријатељима биће им мило што му је живот поклоњен; ал' ће као поштени људи морати помислити: цар је учинио против закона.
КОНСТАНТИН: И зажмурити поради љубови, коју имају к Преславу.
МАРИЈА: Не знамо колико ће их прећутати то. Зар је сваки пријатељ, који се показује да је пријатељ? То би ти у свету највише имао пријатеља. Подигао си Преслава готово више себе. Људи зебу у срцу горе од њега, него од твоје силе. Ко му се неће улагивати? „Ама хуља је", тим више треба да тражимо пријатељства му, јер је хуља страшно опасан, кад је на великом степену. Ево откуд Преславу толико пријатеља. Али нека се покаже прилика да таква хуља падне, свако ће повикати: Богу хвала, кад га се опростисмо, и окренути му плећа.
КОНСТАНТИН: Већ ја видим да без твога савета не треба ништа да учиним. За сад нека прође и тако. Један Преслав као ни један.
МАРИЈА: Тако ће и Преслав рећи: „Један цар као ни један", кад дође време да ти се освети.
КОНСТАНТИН (погледа је укочено). Да се освети? Ја мислим, он ће бити благодаран што сам му опростио.
МАРИЈА: Благодарност је небесно биље, зато и не роди на земљи. Ја судим овако: Преслав неће лако заборавити што је под судом био, у тамници лежао и толику срамоту искусио. Човек честољубив и народу познат теже заборавља обиде; а што би он и заборавио, ту је жена, која једнако плаче, ту је родбина, која се држи да јој је та срамота на челу ужигосана, ту су пријатељи. 0! и саму би му децу требало истребити, кад не би била гриота; јер ти и оно дете на сиси неће опростити за ту срамоту очину и тражиће прилике, да ти се освети.
КОНСТАНТИН: Из сваке твоје речи домашам колико сам погрешио, али што ћу.
МАРИЈА: О, царе и господару, ако си погрешио, није срамота погрешку поправити.
КОНСТАНТИН: А како?
МАРИЈА: Пресуда над Преславом стоји у целости.
КОНСТАНТИН (уплашен): А, љубо, ја сам му већ опростио.
МАРИЈА: Погрешку учинио, је л'? коју треба да поправиш.
КОНСТАНТИН: Не, не, царска реч треба да буде света.
МАРИЈА: Оно је само свето, где нема погрешке. Да цар у пијанству што обећа . . .
КОНСТАНТИН (неповољно): Ја ваљда нисам био пијан.
МАРИЈА: Пијан, те како; јер шта је друго пијанство, него кад је човеку обузет разум? Погледај шта си учинио, па ћеш видети имам ли право.
КОНСТАНТИН (ухвати се за ногу жалостиво): Мало што болујем, него сам постао и поруга на свету. О, Боже, зашто се не смилујеш и не спремиш ме са света!
МАРИЈА: О, немој тако, супруже мој; ти да умреш, моје сунце да помркне, ах! шта би било од мене! Твој погреб биће уједно и мој погреб; ја без тебе живети не могу.
КОНСТАНТИН: Ходи, љубо моја! (Ухвати је за руку) О, како ми је слатка ова верност твоја, слатка и преслатка!
МАРИЈА (загрли га): Тешо, сунце моје, Тешо утехо и сладости моја! Има ли срећније жене на свету, него што сам ја с таквим супругом! Добар си ми као добар дан, само да ниси непријатељима тако добар.
КОНСТАНТИН: Осим погрешке са Преславом неће више ништа бити мимо твоје воље.
МАРИЈА: Ах! Преслав, Преслав, моје тешке ране! Преслав ће мени гроб изрити.
КОНСТАНТИН: Љубо моја, ти си паметна жена, из'мисли штогод, да се не порече што сам за Преслава наредио. Тако ти Бога и нашег крсног имена, измисли штогод; ти знаш како сам увек на реч своју држао.
МАРИЈА: Ах, кад би било помоћи, ко би ти досађивао? Али свако је средство сујетно.
КОНСТАНТИН: Да га пошљем куд из земље?
МАРИЈА: То је још горе, јер ће слободније моћи против тебе радити. Ено Татари једва чекају да их ко предводи.
КОНСТАНТИН: Дакле нема помоћи?
МАРИЈА: Осим смрти, ништа друго не помаже.
КОНСТАНТИН (замисли се): Не могу; нека буде што ће бити, али не могу.
МАРИЈА: Како, супруже мој, тако си охладнио спроћу себе?
КОНСТАНТИН: Волим погинути сам, него да то учиним.
МАРИЈА: А ја и дете?
КОНСТАНТИН: Бог ће вас сачувати.
МАРИЈА (бризне у плач): Куку мени, шта се од мога Теше учини! Слатко чедо моје Мијаило, шта ће бити од тебе, кад рођени отац за тебе не мари!
КОНСТАНТИН: Стани, молим те, желиш ли? Ево нека буде и то; само ми немој плакати.
МАРИЈА: Сузе ове не теку за мене, него за моје и твоје дете.
КОНСТАНТИН: Ја видим да сам покор на свету. Нит' ме ко чествује, нит' може чествовати. (Поћута мало). Тако ми је ваљда суђено. (Лупа).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|