Лахан/21
5.
МИРОСЛАВ, пређашњи
ЛАХАН: Опрости, војвода, што сам те трудио. Но мојега позива није цељ да те понизим.
МИРОСЛАВ: Нека би и пониженије било, прави син отечества не треба ни тога да се клони, кад благо народа захтева.
ЛАХАН: Мој дух осећа почитаније према таковој љубови к отечеству.
МИРОСЛАВ: У толико ми је милије. Ја пођох сам разговорити се с оним јунаком, који је непријатеље наше потук'о, земљи добра учинио и кога ја чрез то ценити морам. Кад сам од кнеза Нешка разабрао да и ти желиш састанак са мном, обрадовао сам се, јер имам тврду надежду да ми неће бити разговор на празно.
ЛАХАН: Шта желиш ти?
МИРОСЛАВ: Онај човек, који је отечеству добра учинио, мора и љубити отечество своје. Догађа се да њега страст или злоудес одведе од пута правице, али искра љубови не може да се угуши у прсима нашима, нити онај, који живот даје, другом руком убија.
ЛАХАН: Не домашам ти висоту речи.
МИРОСЛАВ: Ти си родољуб, обрадовао си земљу ненадном победом; и кад смо мислили мало одахнути од терета непријатељска и силе сајединити, сам устаде на свога цара, да порушиш и ово мало поретка у држави и народу задаш нову рану.
ЛАХАН: А на кога се ти подиже?
МИРОСЛАВ: Царска заповест гласи: против бунтовника.
ЛАХАН: Лепо име. — Бунтовнике очекује смрт; није ли тако?
МИРОСЛАВ: Ако се на милост не предаду, грозна смрт, као што закон вели. Зато, војводе, промислите. шта сте дужни цару, шта отечеству, па полагајте оружије; а Теша је добар, опростиће вам.
ЛАХАН: Да положимо оружије! Рђав ли си војвода, ако не знаш да си мојом војском опкољен.
МИРОСЛАВ: Мени је то добро познато, но ја у име цара говорим и твоја је дужност да послушаш.
ЛАХАН: Па онда?
МИРОСЛАВ: Ићи ћемо цару, да ти испросимо милост.
ЛАХАН: Добро судиш: најпре да се дамо везати, па онда да просимо милости, је ли тако?
МИРОСЛАВ: Ти знаш да је Константин великодаран, лако ће опростити.
ЛАХАН: А је ли опростио овом? Је л' опростио овом? Овом? (Редом показује своје војводе).
МИРОСЛАВ: Ако није, он зна зашто није.
ЛАХАН: Па и мени ако не опрости, опет ће знати?
МИРОСЛАВ: Ми ћемо молити, а остало је у његовој власти. Ти добро знаш што вели Свето писмо: Бога бојте сја, царја чтите; па ако рекне да погинеш, дужан си.
ЛАХАН: И да нисам крив?
МИРОСЛАВ: Како си за бунтовника оглашен, већ заслужујеш казну.
ЛАХАН: Стани, ропска душо, већ не могу даље. Ти ли имаш образа мени у очи рећи, да си на бунтовнике пош'о? Ти, који знаш све, како је било. Шта је саветовала Марија, кад вам стиже глас да сам Татаре потук'о? Говори, у твом је присуству било. Није ли одмах повикала да се војска на нас диже? Зашто, крошто? У чему нађе кривицу побуне?
МИРОСЛАВ (збуњен): Она, ако је и рекла, може бити да би цар порек'о. Али ви ухитристе с војском и пођосте напред.
ЛАХАН: Да шта, да смо се дали опколити као ти? Худе душе, нећете с Лаханом чинити оно, што сте с другим војводама чинили ни кривима, ни дужнима; куцнуо је час да се коварство утре, да престане тиранство и свирепост, да се не кољу невини људи без припита и по ћуди Марије. Оружије полажи, или ће бти триста јада од вас!
МИРОСЛАВ: Војвода, ти ме не познајеш, ево питај ове. Цар је мени поверио војску. Погинути могу, али издати не умем.
ЛАХАН: Вољан си погинути и ти и сваки, који радост налази извршитељ бити злоковарних заповести Маријиних. Али као честит војвода немаш право гонити друге на очевидну погибељ, који су ти потчињени.
МИРОСЛАВ: Војник је зато да гине.
ЛАХАН: Лепо те је Марија научила. Војник је да гине, с разлогом, без разлога ли, то скотска душа не разбира. Шта мари она, ко ће погинути, кад је њојзи живот човека тако скуп као мачији? Стиди се, Мирославе, да си такав војвода постао, каквог ни Татари немају.
МИРОСЛАВ: Јуначе, Бог ти даде бистар разум, те умеш извијати ствари, како ти се љуби. Закони цар посла ме да у његово име заповест извршим. Који га год познаје, мора признати да он није набрз другима зла чинити; много више сва га земља уважа¬ваше, као праведна и добра цара. Сад да ја изневерим свога господара, и предам га војсци ти на клање — та треба одмах да ме попљунеш!
ЛАХАН: Рђав ти је о мени суд, ако мислиш да сам пошао противу цара. Наша је цељ обрана, коју је Бог, као што знаш, и мравку дозволио. Па кад је намера наша увенчана лепом срећом, треба оној, која је у земљи сваке несреће извор, да се сломију злопарна крила. Марија из земље! Ако Теша потребује савета, као што га у несрећној болести и треба, нека се изаберу из народа људи зрели и поштењем познати. Како то буде, положићу мач код ногу мојега цара, као што се верноме поданику достоји.
МИРОСЛАВ: То ћеш добро учинити.
ЛАХАН: Сад је ред на тебе.
МИРОСЛАВ: Да положим оружије? Само то неће бити.
ЛАХАН: Твоја је пропаст извесна.
МИРОСЛАВ: Како Бог да.
ЛАХАН: И ти остајеш тврдо да људе жртвујеш?
МИРОСЛАВ: Ја остајем при својој дужности.
ЛАХАН: Добро дакле; ја моје учини', и сад перем руке. Нека проклество на тебе падне. Иди и справљај се. До по сата започеће се битка. Но веру ти задајем, сви нека изгину, ти један нећеш погинути. Жив ми мораш доћи у руке, и ја ћу те водити па грозноме бојишту, где се јоште крв твоје браће пуши, водићу те, да видиш следства твоје неразборите воље. Чућеш јаук и стењање несрећних рањеника, и ја ћу им из гласа викати: „Овај је, који вас очевидној пропасти изложи, које ни Татари не чине са својом. браћом. Ја сам га доста молио и саветовао, ал' ме не хтеде послушати"! Чућеш њин одговор на то и тај тк може звонити на самртној постељи. (Окрене се). Сад иди.
МИРОСЛАВ: Стани, војвода; ја нисам крволок. Хоћеш ли ти зацело послати човека цару и њему покорити се?
ЛАХАН: Моја ти тврда вера. Како се скупштина сазове и Марија из совета искључи, положићемо оружије.
МИРОСЛАВ: Не мислиш ме преварити?
ЛАХАН: Тако мени Бог срећу дао!
МИРОСЛАВ: Ево, ја ти се предајем.
ЛАХАН: Уверићеш се ком си се предао. Ја бих пређе волео трипут погинути, него да реч своју погазим. Ходи да те уверим. (Ухвати га за руку и одлазе).
БОГОР: Овај још неће хтет' бити цар.
НЕШКО: Тако се и мени чини.
БОГОР: Па шта смо бадава устајали?
НЕШКО: Остави га, то је чудесни човек; већ хајде да видимо шта ће.
БОГОР: Право кажеш да је чудесни човек. (Оду).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|