Lahan/21
5.
MIROSLAV, pređašnji
LAHAN: Oprosti, vojvoda, što sam te trudio. No mojega poziva nije celj da te ponizim.
MIROSLAV: Neka bi i poniženije bilo, pravi sin otečestva ne treba ni toga da se kloni, kad blago naroda zahteva.
LAHAN: Moj duh oseća počitanije prema takovoj ljubovi k otečestvu.
MIROSLAV: U toliko mi je milije. Ja pođoh sam razgovoriti se s onim junakom, koji je neprijatelje naše potuk'o, zemlji dobra učinio i koga ja črez to ceniti moram. Kad sam od kneza Neška razabrao da i ti želiš sastanak sa mnom, obradovao sam se, jer imam tvrdu nadeždu da mi neće biti razgovor na prazno.
LAHAN: Šta želiš ti?
MIROSLAV: Onaj čovek, koji je otečestvu dobra učinio, mora i ljubiti otečestvo svoje. Događa se da njega strast ili zloudes odvede od puta pravice, ali iskra ljubovi ne može da se uguši u prsima našima, niti onaj, koji život daje, drugom rukom ubija.
LAHAN: Ne domašam ti visotu reči.
MIROSLAV: Ti si rodoljub, obradovao si zemlju nenadnom pobedom; i kad smo mislili malo odahnuti od tereta neprijateljska i sile sajediniti, sam ustade na svoga cara, da porušiš i ovo malo poretka u državi i narodu zadaš novu ranu.
LAHAN: A na koga se ti podiže?
MIROSLAV: Carska zapovest glasi: protiv buntovnika.
LAHAN: Lepo ime. — Buntovnike očekuje smrt; nije li tako?
MIROSLAV: Ako se na milost ne predadu, grozna smrt, kao što zakon veli. Zato, vojvode, promislite. šta ste dužni caru, šta otečestvu, pa polagajte oružije; a Teša je dobar, oprostiće vam.
LAHAN: Da položimo oružije! Rđav li si vojvoda, ako ne znaš da si mojom vojskom opkoljen.
MIROSLAV: Meni je to dobro poznato, no ja u ime cara govorim i tvoja je dužnost da poslušaš.
LAHAN: Pa onda?
MIROSLAV: Ići ćemo caru, da ti isprosimo milost.
LAHAN: Dobro sudiš: najpre da se damo vezati, pa onda da prosimo milosti, je li tako?
MIROSLAV: Ti znaš da je Konstantin velikodaran, lako će oprostiti.
LAHAN: A je li oprostio ovom? Je l' oprostio ovom? Ovom? (Redom pokazuje svoje vojvode).
MIROSLAV: Ako nije, on zna zašto nije.
LAHAN: Pa i meni ako ne oprosti, opet će znati?
MIROSLAV: Mi ćemo moliti, a ostalo je u njegovoj vlasti. Ti dobro znaš što veli Sveto pismo: Boga bojte sja, carja čtite; pa ako rekne da pogineš, dužan si.
LAHAN: I da nisam kriv?
MIROSLAV: Kako si za buntovnika oglašen, već zaslužuješ kaznu.
LAHAN: Stani, ropska dušo, već ne mogu dalje. Ti li imaš obraza meni u oči reći, da si na buntovnike poš'o? Ti, koji znaš sve, kako je bilo. Šta je savetovala Marija, kad vam stiže glas da sam Tatare potuk'o? Govori, u tvom je prisustvu bilo. Nije li odmah povikala da se vojska na nas diže? Zašto, krošto? U čemu nađe krivicu pobune?
MIROSLAV (zbunjen): Ona, ako je i rekla, može biti da bi car porek'o. Ali vi uhitriste s vojskom i pođoste napred.
LAHAN: Da šta, da smo se dali opkoliti kao ti? Hude duše, nećete s Lahanom činiti ono, što ste s drugim vojvodama činili ni krivima, ni dužnima; kucnuo je čas da se kovarstvo utre, da prestane tiranstvo i svirepost, da se ne kolju nevini ljudi bez pripita i po ćudi Marije. Oružije polaži, ili će bti trista jada od vas!
MIROSLAV: Vojvoda, ti me ne poznaješ, evo pitaj ove. Car je meni poverio vojsku. Poginuti mogu, ali izdati ne umem.
LAHAN: Voljan si poginuti i ti i svaki, koji radost nalazi izvršitelj biti zlokovarnih zapovesti Marijinih. Ali kao čestit vojvoda nemaš pravo goniti druge na očevidnu pogibelj, koji su ti potčinjeni.
MIROSLAV: Vojnik je zato da gine.
LAHAN: Lepo te je Marija naučila. Vojnik je da gine, s razlogom, bez razloga li, to skotska duša ne razbira. Šta mari ona, ko će poginuti, kad je njojzi život čoveka tako skup kao mačiji? Stidi se, Miroslave, da si takav vojvoda postao, kakvog ni Tatari nemaju.
MIROSLAV: Junače, Bog ti dade bistar razum, te umeš izvijati stvari, kako ti se ljubi. Zakoni car posla me da u njegovo ime zapovest izvršim. Koji ga god poznaje, mora priznati da on nije nabrz drugima zla činiti; mnogo više sva ga zemlja uvaža¬vaše, kao pravedna i dobra cara. Sad da ja izneverim svoga gospodara, i predam ga vojsci ti na klanje — ta treba odmah da me popljuneš!
LAHAN: Rđav ti je o meni sud, ako misliš da sam pošao protivu cara. Naša je celj obrana, koju je Bog, kao što znaš, i mravku dozvolio. Pa kad je namera naša uvenčana lepom srećom, treba onoj, koja je u zemlji svake nesreće izvor, da se slomiju zloparna krila. Marija iz zemlje! Ako Teša potrebuje saveta, kao što ga u nesrećnoj bolesti i treba, neka se izaberu iz naroda ljudi zreli i poštenjem poznati. Kako to bude, položiću mač kod nogu mojega cara, kao što se vernome podaniku dostoji.
MIROSLAV: To ćeš dobro učiniti.
LAHAN: Sad je red na tebe.
MIROSLAV: Da položim oružije? Samo to neće biti.
LAHAN: Tvoja je propast izvesna.
MIROSLAV: Kako Bog da.
LAHAN: I ti ostaješ tvrdo da ljude žrtvuješ?
MIROSLAV: Ja ostajem pri svojoj dužnosti.
LAHAN: Dobro dakle; ja moje učini', i sad perem ruke. Neka proklestvo na tebe padne. Idi i spravljaj se. Do po sata započeće se bitka. No veru ti zadajem, svi neka izginu, ti jedan nećeš poginuti. Živ mi moraš doći u ruke, i ja ću te voditi pa groznome bojištu, gde se jošte krv tvoje braće puši, vodiću te, da vidiš sledstva tvoje nerazborite volje. Čućeš jauk i stenjanje nesrećnih ranjenika, i ja ću im iz glasa vikati: „Ovaj je, koji vas očevidnoj propasti izloži, koje ni Tatari ne čine sa svojom. braćom. Ja sam ga dosta molio i savetovao, al' me ne htede poslušati"! Čućeš njin odgovor na to i taj tk može zvoniti na samrtnoj postelji. (Okrene se). Sad idi.
MIROSLAV: Stani, vojvoda; ja nisam krvolok. Hoćeš li ti zacelo poslati čoveka caru i njemu pokoriti se?
LAHAN: Moja ti tvrda vera. Kako se skupština sazove i Marija iz soveta isključi, položićemo oružije.
MIROSLAV: Ne misliš me prevariti?
LAHAN: Tako meni Bog sreću dao!
MIROSLAV: Evo, ja ti se predajem.
LAHAN: Uverićeš se kom si se predao. Ja bih pređe voleo triput poginuti, nego da reč svoju pogazim. Hodi da te uverim. (Uhvati ga za ruku i odlaze).
BOGOR: Ovaj još neće htet' biti car.
NEŠKO: Tako se i meni čini.
BOGOR: Pa šta smo badava ustajali?
NEŠKO: Ostavi ga, to je čudesni čovek; već hajde da vidimo šta će.
BOGOR: Pravo kažeš da je čudesni čovek. (Odu).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|