Латинка
| Латинка Писац: Светозар Ћоровић |
- Латинка
Сви су је звали лијепа Мара.
Ама није то да је она била лијепа, као што су лијепе и друге цуре, него је то била баш права правцата вила — па ето ти...
Очи јој као трњине, уста као пâром прорезана, а обрашчићи као да су јој млијеком наливени, па се још заруменили чисто као да су јој се двије ружице расцвале на њима. А стас? Е, то се бели опричати не може, него треба виђети па да човјеику памет стане и да не дигне очи с ње. Ама, брате, то ти је права севлија. А кад она прошета кроз чаршију, није друкчије, него се поломе и стари и млади! И баш би се могла удати у нашу најбољу кућу у Мостару, да јој само једно није фалило, па се због тога нико није смио усудити да је заиште, макар сви за њом и трчали, јер је она била — л а т и н к а.
Због тога је многи и многи уздахнуо али није фајдило... И тако, поред све њезине љепоте, не би се о њој више ни ријечи проговорило, да се не деси њешто што је читав Мостар узбунило.
Божо газда Петров, један од најљепших и најфинијих младића у Мостару, угледао једном ову латинку — онако мало из ближе, па се младић чисто промијени. Прије бијаше весељак, шаљивчина, ништа му драже не бијаше од џумбуса, а откад њу угледа, ама ни да му чујеш ријечи из уста.
Сједи тај момак по читав дан па се само мисли и мисли, а ми опет говоримо и премишљамо који му је белај? Нјеки веле ово, неки оно, ама сви смо рекли да га је оманђијала.
Док једном пуче глас по Мостару:
»Б о ж о и д е л а т и н к и.«
Е тада да виђесте чудо!
Ама није то друкчије него и мало и велико говори само о Божи. Макар ђе било ако си затек'о двије жене, одмах си знао да ћеш чути како о њему говоре...
— Знала сам ја да то није чис' пос'о. Момак ко тријес' здрав, па ето какав дође! Није него га она несретница баш оманђијала.
— А знала сам ја давно да он гледа њу.
— Па јој је дао и прстен.
— Јес' и прстен.
И сви тако, те тако, док једном дође и до ушију газда Петру. Старац умало не посрну од чуда кад му то рече баба Аница.
— Ама ви лажете! Није мој Божо таки, дере се стари.
— Богме јес' баш таки, мој Петре, него ти њега како гођ одби од ње, јер ако остане 'вако, ето ти латинке у кућу. . ..
— Шта? Зар у моју?
— У твоју, у твоју, мој Петре, него ти гледај па ако можеш помрси ђаволу конце.
— Ама како ћу?
— Лијепо, лијепо. Ожени ти њега одмах, па ето ти. Има ти он овђе прилика баш краснијех па све да изабира као један по један. Ето ти моје Милке, па Стакића Соке, па Пршутове Гаше, све су ти то ђевојке да их ни у Сарајеву нема такијех ...
И тек пошто баба Аница оде, стари се Петар освијести. Сиромах старац! Ни помислио никад није на тако што, па ето како се деси . .. И та латинка баш никог другог да не заманђија него његова Божу ...
И тако је старац премишљао готово пуна два сахата, а не зна шта ће радити... Да окрене онако — рђаво, да окрене онако — рђаво, бива баш није друкчије него да учини као што му рече баба Аница, па што гођ велики и милосни бог нареди...
Па тако мијењајући цигар по цигар чекао је он Божу, док једном ево ти и њега па се сав зацрвенио ко кукуријек.
— А ђе си ти био? пита Петар.
— Па ... био сам у шетњи.
— А каква ти је сад шетња?
— Па кад се нема посла не знам шта ћу друго.
— Не знаш, не знаш, а знаш тражити латинке, ај?
— Нијесам ја...
— Шта ни'јеси? Мислиш ти ја то не знам? Бре, велим ти ја окани се ти ђавола, јер ћу ја окренути друкчије, јеси ли чуо?
Божо је шутио.
— Зар хоћеш под старас' да ме обрукаш, ај?
— Нећу.
— Па што иђеш латинки?
— Па... тако.
Старац се бијаше баш наљутио па скочи.
— А шта ћеш ти рећ тако и овако? Рекох ти ја. момче, окани се ти ње, јер ће друго бит'...
— Не могу.
— Не можеш?
— Волим је па не могу. Уби ме, закољи ме, учини од мене шта хоћеш али ме само немој одбијати од ње.
Старац се запањио од чуда.
— Зар тако, јадан синко?
— Тако.
— Е онда ти велим, нећеш је узети па макар шта било. Ја ћу ти сутра испросит' Милку Аничину па се жени...
И старац љутито изиђе из собе, а Божо остаде сам самцит не знајући или је на небу или на земљи.
Поноћ је била превалила кад је заспао.
— — — — — — — — — — — — — — —
Сутра дан, баш кад је лијепа Мара нешто пјевала за ђерђефом везући ситан везак, док уљезе Божо па ни добро јутро ни помоз бог, него сједе поред ње на сандук.
Она скочи, али кад га угледа врисну:
— Шта ти је? Какав си то?
— Не питај.
— Шта је, за бога?
— Ама шта је?
— Отац је чуо за све.
Мара поблиједи.
— Чуо је, па вели ако те узмем да ће ме оћерати из куће. Он хоће да ми још данас проси Милку Аничину.
— А шта си му ти рек'о?
— Ја... ја сам му рек'о да ћу само тебе.
— И он ти запријетио?
— Јес'.
Мара се једнако мијењала у лицу. Час је блиједила, час је црвенила. Сјела је опет крај ђерђефа, па га отиснула од себе ...
— Па шта сад млслиш? — запита га.
— Да идем од оца.
— Ти?
— Јес', да идем, па нека ме проклиње колико хоће.
Мара опет скочи.
— Па зар да на нашем породу лежи очина клетва?
— Нека лежи.
— Божо, ја те нећу.
— Маро.
Она стаде пред њега.
— Ја те нећу, то ти рекох! Отац ће проклети и тебе и мене и ђецу нашу. Свијет ће нас оставити и ми ћемо се унесрећити.
— Нећемо!
— Ја ти рекох. Ти се лијепо врати оцу па га замоли да ти опрости и нека ти испроси Милку, а мени што бог да.
Божо је погледа.
— Шта, зар...
— А ја ћу ти опет остати вјерна, нити ћу више поћи ни за кога. Кунем ти се богом!
Божо пође, па застаде. — Премишљао је.
— Маро, говориш ли то озбиљно? — затпита је.
— Озбиљно.
— Онда збогом, Маро!... Збогом!
И он излети на поље као бјесомучан.
До пет дана били су Божини сватови. Заиста то бијаху прави српски сватови какве је Мостар ријетко кад запамтио.
И док су се ови веселили и пјевали, дотле су други вадили мртво тијело лијепе латинке из валовите Неретве...
Извори уреди
- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 1, страна 9-13 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|