Лажа и Паралажа/13
- ДЈЕЈСТВО ВТОРО
- 1.
МАРКО ступи, мало затим ЈЕЛИЦА
МАРКО: Хм! То ми је врло чудно! да свашта зна, да је тако учтив, паметан... чудо заиста! (Јелици, која долази.) Како ти се допада тај барон, Јелице?
ЈЕЛИЦА: Ах, татице, канда га је нека цауберин родила! Усред Беча нема њему равна!
МАРКО: Он ми се види мудра глава бити.
ЈЕЛИЦА: Ах, татице, тај вам зна кур правити! Тај зна приповедати: како је у Мадриду био, какво је тамо сунце, какви су у Месецу балови; тај вам зна млого романа! А француски говори као да се у
Паризу родио.
МАРКО: Бре, мани се Париза, већ како ти зна ово место, канда је одрастао код нас. Па онда, и ону девојку... Хм! Хм? Мени је зачудо.
ЈЕЛИЦА: Он је био у Бечу осам месеци; такви су сви по горњим местима; само што је он њи све претеко, јер је био и у Мадриду. Шта ми није приповедао! Можете ли веровати, љубезни татице, да море
гори?
МАРКО: Како би море горело, кад је оно вода?
ЈЕЛИЦА: А, видите, у Мадриду, каже барон, да је сопственим очима гледао како је велика ватра била. О том су, каже, све француске и шпанске новине говориле.
МАРКО: Чудо велико. Кад би хотео код нас остати, волио би него богзна шта.
ЈЕЛИЦА: О, татице! Он ако и остане, неће из другог узрока него због мене.
МАРКО: Гледај ти ње! Моја ћерко, он је барон.
ЈЕЛИЦА: Знам ја јошт и како је Месечну краљицу одбацио; али зато сам га ја опчинила као цауберин у цауберпаласту.
МАРКО: Шта ти бунцаш о Месечној краљици? Каква Месечна краљица?
ЈЕЛИЦА: Зар ви не знате да је он у Месецу био?
МАРКО: Е, видио ћурку, пак хтео да јој пришије магарца.
ЈЕЛИЦА: Зацело, татице; има једна машина на којој се иде.
МАРКО: Но, комедије; и то да чујем!
ЈЕЛИЦА: Ту је барон отворио с царицом бал, која се после заљубила у њега, и отровала се што није хтео да је узме.
МАРКО: Па у Месецу зар има људи?
ЈЕЛИЦА: То сам и ја читала; само нисам знала да имају краљице. Барон жали њену судбину, али опет каже да би овде радије живио, и то због мене.
МАРКО: А милујеш ти њега?
ЈЕЛИЦА: О, татице, није могла Геновева већма љубити него ја њега!
МАРКО: Ето ти!
ЈЕЛИЦА: А како не би кад је лепши него Аполо, као што Коцебу пише; а видила сам сама кесу дуката у њега. При том име „милостива госпоја бароница“... О, татице, ви не можете ово емфиндовати. Да
сте само један дан били у Бечу!
МАРКО: А милује ли он тебе?
ЈЕЛИЦА: Ја сам њега мојом лепотом тако опчинила као Сикхарда Геновева.
МАРКО: Врашка девојко, и с тим твојим књигама!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|