Лав и лицемери
Једном тако беше нека слава
Господара лава,
И различне покупе се звери,
Све некакви подли лицемери:
Зец и лија, и волина тован,
А са њима магарац и ован;
Испрашише бунде и ћуркове,
Очешљаше браду и бркове,
Па се крену господару лаву,
Да му скупа честитају славу.
Прво лија започела смело:
„Господару, свако твоје дело
Као сунце са небеса сија“, —
А магарац; „Тако мислим и ја,
Анђео си, од како те знамо,“ —
А зец на то: „За нас живиш само.
Све си ма’не ко прах давно стресо,“
А во брижно: „И не једеш месо.
Благ си, добар, само давиш злога,“ —
А магарац: „И личиш на Бога.
Па сад, ево, даде нам се згода,“ —
„Управ’ срећа,“ на то ован дода,
„Па дођосмо, поданици смерни.“ —
А во мукну: „И робови верни,
Да о овом свечаноме дану,“ —
А зец опет: „Целом свету знану,
Дамо израз и срцу и души,“—
А магарац: „Ја прилажем уши.“
Збор, што поче та дружина ретка,
Мио беше лаву из почетка,
Лепа речца сваком створу годи, —
Ал’ кад виде, куд та ласка води,
Рикну бесно,
Па је ногом тресно:
„Стан’ једанпут, ти, жгадијо јадна,
Тол’ка хвала и мени је гадна.“
Један врабац, ту на моме крову,
Јутрос ми је причу причо ову.
Још и наук хтеде да ми даде,
Ал’ угледа, где се мачка краде,
Па ми шану: „Куд је шаље ђаво!“
И одлете баш овако право.
