Lav i licemeri
Jednom tako beše neka slava
Gospodara lava,
I različne pokupe se zveri,
Sve nekakvi podli licemeri:
Zec i lija, i volina tovan,
A sa njima magarac i ovan;
Isprašiše bunde i ćurkove,
Očešljaše bradu i brkove,
Pa se krenu gospodaru lavu,
Da mu skupa čestitaju slavu.
Prvo lija započela smelo:
„Gospodaru, svako tvoje delo
Kao sunce sa nebesa sija“, —
A magarac; „Tako mislim i ja,
Anđeo si, od kako te znamo,“ —
A zec na to: „Za nas živiš samo.
Sve si ma’ne ko prah davno streso,“
A vo brižno: „I ne jedeš meso.
Blag si, dobar, samo daviš zloga,“ —
A magarac: „I ličiš na Boga.
Pa sad, evo, dade nam se zgoda,“ —
„Uprav’ sreća,“ na to ovan doda,
„Pa dođosmo, podanici smerni.“ —
A vo muknu: „I robovi verni,
Da o ovom svečanome danu,“ —
A zec opet: „Celom svetu znanu,
Damo izraz i srcu i duši,“—
A magarac: „Ja prilažem uši.“
Zbor, što poče ta družina retka,
Mio beše lavu iz početka,
Lepa rečca svakom stvoru godi, —
Al’ kad vide, kud ta laska vodi,
Riknu besno,
Pa je nogom tresno:
„Stan’ jedanput, ti, žgadijo jadna,
Tol’ka hvala i meni je gadna.“
Jedan vrabac, tu na mome krovu,
Jutros mi je priču pričo ovu.
Još i nauk htede da mi dade,
Al’ ugleda, gde se mačka krade,
Pa mi šanu: „Kud je šalje đavo!“
I odlete baš ovako pravo.
