Крвни мир/9

IX ПОЈАВА

IX ПОЈАВА

МИЛОШ и пређ.

МИЛОШ (споља): О домаћине!
СТЕВАН: Е ... хеј ... ево нас ...
МИЛОШ: Може ли се тамо?
СТЕВАН: Вазда.
МИЛОШ (улази): Е ... ево ме ... Добро вам јутро.
СТЕВАН: Добра ти срећа ... Ходи ’вамо ... Ево столице, сједи... Ето тако, лијепо сједи. .. (Окрене се Мирку.) А шта си ту стао? Дела потрчи па донеси ракије... (Милошу) Знам ја да си се уморио, па није згорег да се мало поткријепиш. ..
МИЛОШ: Вала право велиш ... И кад се човјек не умори лијепо је да сркне помало, па да се мало развесели.
СТЕВАН: Тако је. Ја без ракије не могу никуђ. Сркнем лијепо једном јали двапут, па сам одмах снажнији и, чини ми се, здравији.
МИРКО (доноси чутуру и додаје Милошу): Ево ракије, ама је баш како ваља.
МИЛОШ: Здрав си ми, Стеване ... Вазда примао и појио пријатеље, а бог ти вазда стоструко плаћао ... Душмани ти на кућу криво гледали, па се најпошље и они увраћали, а ти их дочек’о и напојио. К’о сретни и богу мили Србин, ако бог да ... И да бог да ти они из куће излазили к’о браћа и добри пријатељи, те се дичио њима к’о што се Ђурђев-дан кити и дичи травом и цвијетом ... Здрав си ми! (Пије.)
СТЕВАН (који је здравицу стојећи и гологлав слушао): Амин, брате. Сто ти не испоравио ријечи, испоравио господ бог својом милости! Здрав! (Пије и он.)
МИЛОШ (комеша раменима): Него ... овај ... ја до тебе дош’о послом...
СТЕВАН: Каквијем?
МИЛОШ (затежући): Ама видиш, брате, трефила се ова несрећа ... Ја знам, да је то тешко и Радану и теби.
СТЕВАН: Тешко, брате, ја шта је ...
МИЛОШ: А ви сте вазда били добри пријатељи... И ти се љубио' ш њиме и он с тобом ... Зар није?
СТЕВАН: Јес, брате, јакако. .
МИЛОШ: Ја ... Па ја сам говорио јутрос ш њиме да се ви лијепо помирите, па да живите и опет к’о и прије, — лијепо к’о браћа.
СТЕВАН: Па шта он вели?
МИЛОШ: Он вели: да хоће ... Вели: »Знам ја, да је било нехотице, па због тога и хоћу.« Ама само треба, да му платиш крвнину.
СТЕВАН: Крвнину?
МИЛОШ: Ја.. . Он вала није шћео, ама хоће они његови, јер к’о веле: да је то адет.
СТЕВАН: А јесу ли ради да се помиримо?
МИЛОШ: Јесу сви, осим Бошка. Он се још жестоко зетеже и вели: »Ко зна да је то било нехотице?« Ама он је млад, па ће послушати старије.
СТЕВАН: Е, кад је тако, ја хоћу... Отиђи лијепо те доведи још кога, па да уговоримо...
МИЛОШ: Они су овђе близу . . . Ја ћу их за час довес’. (Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.