Краљ Вукашин/5
ТРЕЋИ ЧИН
У двору царевом у Призрену. Алтоман и Влатко долазе.
ВЛАТКО:
Алтомане, дајеш ли ми реч?
АЛТОМАН:
Да ти је дадем, али на што то?
Та и ја мрзим Боривоја тог,
Ал’ на тај начин уклонити га ...
ВЛАТКО:
Шта ми је до тог!
Са света треба њега послати;
Ја добро знадем, да тај Боривој
Поред Уроша љуби царицу
И она њега поред супруга;
А он је сметња раду нашему.
На овом листу беле хартије
Његову љубав ја сам издао:
Ма ти си ближи цару Урошу,
А после Урош на тебе не сумња,
Добацити му треба ово сад.
Заболеће га, то ја добро знам
А то и треба, нашој намери
Рашчишћена би била стазица!
АЛТОМАН:
Чудновато!
Као да ђаво из тебе говори,
За демона да су те створили
Грђег демона не би имали! —
У твоме срцу пак’о борави!
ВЛАТКО:
Цела истина!
АЛТОМАН:
Па добро дакле, ја ћу узети.
Зна ли Вукашин о овоме?
ВЛАТКО:
Да богме да зна!
АЛТОМАН:
Амо хартију !
Па збогом сада, Влатко,
Нашем се раду приближује крај.
Без смелих мисли хитрог корака
Жељени нигда не угледа рај! (Оде)
ВЛАТКО:
Зацело не!
Пакао врели срца рањеног
У љубав-мору ваља гасити.
Кој’ ми је до сад тамо сметао
Са овог света биће уклоњен!
(Улази Драгош)
ДРАГОШ:
Једва једаред!
Дуго те тражих, моја зловољо !
ВЛАТКО:
А ја сам овде био вечито.
Ну какви беси тебе донеше?
Драгош:
Добри, вере ми!,
Свечаност дивна, дивна заиста;
Лепшега дана нисам видео!
ВЛАТКО:
Виде ли цара?
ДРАГОШ:
Пред црквом га Вукашин дочека
И десницу му старац пољуби.
Да нисам човек, бих се заплак’о
Вукашинове очи гледајућ’
Пред царем како смерно погледа.
У радости се чисто топио,
У сузама је лице квасио!
ВЛАТКО:
Ја никад не сумњах у верност његову.
Та пре би сунце неверило дан,
У крило би се ноћи бацило.
На поноћном се небу јавило,
Него Вукашин што би издао!
ДРАГОШ:
Да видиш, ја сам сумњао!
А и ко не би, кад сам слушао
Како о њему мисле, говоре.
ВЛАТКО:
А сад?
ДРАГОШ:
Сад му верујем!
ВЛАТКО:
Збогом, Драгоше.
ДРАГОШ:
Та где ћеш, човече?
Мишљах да коју с тобом прозборим,
А ти већ оде!
ВЛАТКО:
Веруј, немам кад! (Оде.)
ДРАГОШ:
До беса сви!
Па зашто овде да останем сам? (Пође.)
МАРА (Улази):
Драгоше, Драгоше!
ДРАГОШ:
А гле грлице!
Ко би се таквој срећи надао,
Мишљах у пратњи да си царице?
МАРА:
Отуд долазим, па кад те нађох сад,
С тим боље! Хоћу да ти приметим.
ДРАГОШ:
Да ми приметиш? А шта?
Да л' није узак прстен злаћени,
Што сам га, душо, теби даров’о
Кад сам те за се јунак просио?
Или су дани дуги ностали
Изгледајући наше сватове?
МАРА:
Није то, већ она ружа!
ДРАГОШ:
Ваљда је свенула,
Па сад би, да ти другу узберем?
МАРА:
Није ни то!
ДРАГОШ:
Па шта је онда, реци, лепојко,
Виш’, да ти мис’о лоше погодих?
МАРА:
Знаш, Драгоше, видла је царица,
Кроз прозор ружу кад си бацио,
Па дођох да ти кажем сад;
Ну обреци се, дај ми своју реч,
Да се због тога не ћеш срдити.
ДРАГОШ:
Да чујем прво, шта ми предлажеш.
МАРА:
Немој ми више ружу бацати.
ДРАГОШ:
Ал’ за што, душо, за то молити?
Та ти си моја, то већ сваки зна.
Од оца сам те твога просио;
А данас сутра ето сватова,
Па шетај бисер грано
У моје беле дворе!
МАРА:
Ал’ ипак, ипак!
ДРАГОШ:
Добро, пристајем.
Ал’ само тако, ако хтеднеш ти,
Да једну малу молбу испуниш.
МАРА:
Кажи ми само, учинићу све!
Никад ти не би ништа одрекла.
ДРАГОШ (Залети се и пољуби је):
Ево молбе те!
Мара:
Шта то учини? — Ево некога!
(Побегне. Улази Боривоје.)
ДРАГОШ:
Гледај јастреба,
Како ми тицу моју преплаши! (Гласно.)
Е право, брате, веле мудрице:
Да дивљак тешко питом постаје. —
Добро дошао! —
Од кад те болан нисам видео.
Како, шта радиш?
БОРИВОЈЕ:
Као што видиш.
ДРАГОШ:
По лицу твоме судећи,
Кнез Лазар те је добро ранио?
БОРИВОЈЕ:
Вечно си весео!
ДРАГОШ:
А за што не? —
За уживање створено је све!
Живот је кратак треба хитати,
А смрт ме, веруј не ће питати:
Да л’ бејах тужан, да ме остави
На овом свету још кроз који дан!
Ну гледај чуда, гледај дивоте,
Зацело нећу скоро видети
Оваку радост, тако мио час!
(Отвара прозор и чује се труба.)
Цар нам долази!
Подскакује му коњиц помамни,
У сјајној свити што га допрати,
Са Вукашином јаше упоред.
Гле! Вукашин се наже, нешто му прозбори,
А цар се тијо на њега насмеја.
Еј, ал’ је диван измирења дан!
БОРИВОЈЕ:
А бог зна, то је само лажљив сан!
ДРАГОШ:
Вечито сумњало!
Ко да из тебе завист говори.
(Улази слуга.)
СЛУГА:
Цар долази! —
(Чују се фанфаре: улазе Вукашин, Урош, Јелена, Јелисавета, Алтоман и свита.)
ВУКАШИН:
Не тако, светлости !
Нисам заслужио, признајем ти сам,
А ти ме ипак примаш милосно,
Ох, то ми тишти душу жалосну,
И волео бих, да је свака реч
Са љутом казном тврдо скопчана!
УРОШ:
Ја ти опраштам, заборавимо све!
ВУКАШИН:
Преданим срцем душе искрене
Љубави твоје заслужићу зрак! —
ЈЕЛЕНА:
Сумњах у верност, али ево сад
Све ти верујем, сумња је престала.
И ко би сумњ’о још,
Кад су ти речи тако искрене?
Његовом оцу ти си служио,
Он те је до тог сјаја подиг’о,
Па да ти жеље буду неверне?
То не верујем, нити сумња ко! —
БОРИВОЈЕ:
Што за се јамчи светла царица
Није ми чудо; али за нас све
И не знајући, има л’ ког' ил’ не,
Да не верује да се не сумња,
То ми је чудно, чудно, вере ми!
СВИ:
Верујемо ми!
БОРИВОЈЕ:
Ал’ не верујем ја.
АЛТОМАН:
Имаш узрока!
БОРИВОЈЕ:
Шта рече, шта?
УРОШ:
Боривоје, ти сумњаш вечито,
Ма друкчије сам сада видео;
Вукашине, пружи му десницу,
Тако ће ова сумња престати.
ВУКАШИН:
Да није речи, даљег говора,
Радо је пружам.
БОРИВОЈЕ:
За цара ли је, поштоваћу је,
Није ли за њ [' га, пријатељства зрак]
Са сумњом ће се брзо збрисати!
(Рукује се.)
АЛТОМАН:
Са десницом ти срце поклањам,
Добро га чувај! (Рукује се.)
УРОШ:
То сам желео!
У тврдој вези братске љубави
Високо ћу се сада узнети!
Са крвљу луди што б’ свршио ум,
То мирно чини такав споразум. —
Весело само! Најсјајнији дан
Данашњим часом што је синуо
Не ће нам проћи као тихи сан.
Већ сутра зором у лов, господо,
За јунака су такве забаве:
У надметању стрела иглени
Данашњи спомен нек се прослави!
А дотле збогом, светла господо,
Уморном телу треба одмора.
(Сви оду осим Уроша, Јелене и Јелисавете.)
ЈЕЛИСАВЕТА:
Како сам сретна,
Гледајући ти лика ведрога,
Слушајућ’ твоје речи веселе!
УРОШ:
Па сад, да л’ сумњаш, мили анђеле?
Дочек је био сјајан, велики;
У цркви се је Вукашин заклео,
Да ми је вечно добра желео.
ЈЕЛИСАВЕТА:
А ми сумњасмо! Честит старина,
Радостан беше као никада
У сусрет нама кад је дошао;
Ко мало дете он је плакао.
ЈЕЛЕНА:
Сад си спокојна за твог Уроша;
Нит’ ћеш се више ко негда бринути
Страхујући му за најмањи крок.
ЈЕЛИСАВЕТА:
И сад, маЈчице! —
Соко ми беше много подивљо
На послушност га треба учити.
ЈЕЛЕНА:
Ал’ ако соко на то не свикне?
ЈЕЛИСАВЕТА:
Из љубави ћу конац испрести,
Њим ћу му сива крила везати
Из моје руке изгледаће лет
Који би икад где год желео.
ЈЕЛЕНА:
Тад сумњам да би икад летио!
ЈЕЛИСАВЕТА:
И то је боље него бринути,
Сву драгу нојцу будна чекати
Преврћућ’ мисли, преврћући јад:
Где ли је? Шта је с' њим? — О ја добро знам,
Он ће ме од сад послушати сам;
Са песмом ћу му мисли ведрити,
Уз звучне гласе моје лире.
УРОШ:
Одавна нисам слуш'о песмице,
А сад бих радо слушао.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Чујеш ли, мајко? Ја сам казала,
А почетак је добро испао,
Одох за лиру — ево драги мој! (Оде.)
ЈЕЛЕНА:
А ја постељи, сине, лаку ноћ!
Далеки су ти пути требали
До свога двора док си дошао.
УРОШ (љуби је у руку):
Лаку ноћ, мајко! И ми ћемо скоро
У крило тихом санку легнути.
ЈЕЛЕНА:
Гле, умал’ нисам с ума сметнула,
Баш сад сам писмо добили.
А рекоше ми да га теби дам. (Даје му писмо.)
УРОШ:
Мени? А ко га даде?
ЈЕЛЕНА:
Алтоман!— (Оде.)
УРОШ (Чита писмо):
До беса! Шта је то? — Ситни редови,
Да л’ са мном само шалу збијају ?
Боривоје? — То није истина!
Зар Боривоје мукла издаја?
Ох сада ми је јасно све!
Од Боривоја Јелисавети —
У њему љубав слова казују,
На њену љубав одговор је то.
Не, не! То је лаж!
Па ипак писмо, писмо сведочи,
Па ова слова тако китњаста,
Тек Боривоја руку казују,
Што хитрим летом везе сићано!
Баш иста слова! — Рука његова
Неверног срца прича издају. (Чита.)
„... И сад се сећам,
Речца ми твоја на срцу оста:
„Урош је добар! Урош је благ!
„Ма је л' то доста,
„Да срцу моме буде драг?“
Ха ! —
Како је гадно меие лагао?
Па она! Она! —
Нека буде све. —
Љубави њиној ја ћу наћи траг:
Урош је добар!
До сад је прекор тако звонио,
Ал’ сада неће! — Јоште овај друг
(показује на мач).
На моја бедра што се наслања,
У верности је цару остао,
Он ће их с правдом знати казнити!
(Улази Јелисавета с лиром.)
ЈЕЛИСАВЕТА:
Дуго си, драги, на ме чекао,
Ал’ то је ништа, мали почетак
У школи, коју сада почињеш.
УРОШ:
Опака школа!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Мислиш, Уроше!
Ал’ друкчије ћеш некад зборити. (Седне.)
Овамо само, ево наслона,
Па ближе срцу, ближе прсима!
Давно те нисам тако видела.
Је л’ да смо сретни?
УРОШ:
Сретни заиста!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Ја сам се надала
На добро да ће опет испасти;
Ал’ шта је теби? Ти си зловољан?
Чуј само песму, што ћу певати!
Ил’ бирај ти.
УРОШ (за се):
Она неверна?
ЈЕЛИСАВЕТА:
Коју би, реци, имадем их три?
Све три си некад мени певао.
УРОШ (за се):
Не, није могуће!
Том писму не верујем. (Гласно.) Јелисавето!
У очи ми право погледај!
У видела ми тамној зеници
Видиш ли што год?! —
ЈЕЛИСАВЕТА:
Љубав, драгане!
То што сам пређе тамо гледала.
У њему сјаје рајско пролеће.
Славујак мили тамо долеће.
Облачак мили неће га смести, знам.
УРОШ (за се):
Зар ова уста лажом говоре?
Зар ово срце отров да лије?
Зар ова душа мени невера?!
Ал’ писмо, писмо! —
ЈЕЛИСАВЕТА (изненађено):
Уроше, драги, шта је теби сад?
На твоме лицу разлио се јад.
Не, ја то нећу! Ти си зловољан?
Да те не вређам, господару мој,
Ох реци само!
УРОШ:
Искрено реци, љубиш ли ме још
Ко некад што си?
ЈЕЛИСАВЕТА:
Какво питање!
Запитати је тебе требало.
Од неког доба срце ти је студ,
Љубави мојој не отвараш груд —
И ти ме питаш!
УРОШ:
О, Јелисавето! Кад бих само знао
Да љубав-речи нису играчка,
Којим се служи срца превара,
Да свога дела тиме скрије траг!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Не свикох до сад таквим речима.
Да ли те љубим? И ти сумњаш још?
Та сунце пре би променило ход,
А плавог неба сурвао се свод,
Нег’ моја љубав што би престала! —
УРОШ:
Ал’ ако ипак буде тако?
Јелисавета:
Не шали се с тим!
УРОШ (даје јој писмо):
Читај!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Разумем сад све!
УРОШ:
Дакле признајеш?
ЈЕЛИСАВЕТА:
Да је писмо лаж!
УРОШ:
Вероваћу све!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Ти не смеш сумњати!
Лажна су слова, ситнн редови
Вољни су да се срцем играју,
Љубављу твојом да се титрају,
Господару мој!
Ја не знам ко је ово писао,
Ал’ да је злобу пакост ливала,
Моје ми срце јасно казује.
УРОШ:
Ти не знаш ко је ово писао?
Ал’ ја га знадем, рука позната —
У лепој кожи змија шарена,
Коју сам тако радо имао:
У срцу сам јој места нашао,
А он ме тако мучки уједе!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Ти не верујеш мојим речима?
За такву подлост, такву обману,
Девојка да сам, бих те презрела!
Ни једног звука гласа мојега
У одбрану ми, веруј, не би чуо!
Ал’ ја сам жена, жена несретна,
Па треба да ти сумњу разбијем.
УРОШ:
Говори, жено, ја ћу слушати.
Рањеног срца обуздаћу јед.
У развалама [моје љубави]
Молићу прошлост да ме подсећа
На лепе дане љубави!
А бледу звезду моје срећице,
Коју је облак тавни сакрио,
И опет тужан ја ћу гледати.
Како ми светли зраком сјајаним —
Ох збори само, ја ћу слушати!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Да зборим, а шта? Реци, Уроше!
Да л’ да се правдам? [Да спречем срам?]
Ал’ како? — Кажи — господару мој!
Преврни листак наше прошлости,
Прочитај оне сјајне редове,
Што их је наша љубав писала.
Шта видиш тамо? [Јаде љубавне,]
Непроспаване ноћи толике,
Чекајући те, [изгледајући,]
И уздисаја јата сићана,
Што су ти тугу срца носили,
Тамо су јасан оставили траг.
А ти се сумњаш! —
УРОШ:
Прошдост је мртва [к’о и љубав ти,]
На што је будит’ из мртвила тог,
Кад ми садашњост друкче говори?
ЈЕЛИСАВЕТА:
Не верујеш још!
Па нашто ми је тако живети,
Да туга вечно притискује груд?
Љубав је твоју сумња срушила,
Живота ево — изреци му суд.
Не волим да живим, презреда сам све.
Без срца твога, твоје љубави!
УРОШ:
Ти се не правдаш?
ЈЕЛИСАВЕТА:
Не знам како ћу!
УРОШ:
Дакде признајеш?
ЈЕЛИСАВЕТА:
Не збори тако! Ти си судија.
Не мучи срце таквим говором,
Већ ево груди, а ти пресуди,
Боље ме уби — да се сврши све.
Кад се је љубав твоја свршила,
И живот нек' се сврши мој:
Ја признајем све!
УРОШ ( замане ножем):
Жено!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Не стој, господару!
У срце право удри оштрицом,
Раскини живот, кој’ је љубио,
Кој’ ти је вером вечно дисао!
Нећу те клети, још благосдов мој
Са онога ћу света послати,
Да после видиш код гроба немила,
Да сам те вечно, верно љубила!
УРОШ:
О жено! Жено!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Не одлази!
Не остављај ме тако, Уроше!
Ил’ ово срце махом раздери,
Ил’ сјајно небо наше љубави
Од облачина сумње разведри!
УРОШ:
Живи ти!
За прошлом срећом ја ћу плакати. (Оде.)
ЈЕЛИСАВЕТА:
Ох, Боже мој!
ЗАВЕСА ПАДА
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|