Краљ Вукашин/4
ПРОМЕНА
У двору кнеза Лазара у Крушевцу. Намештај средњевековни.
ЦАР УРОШ (седи замишљен): „Нема начина!”
Нећеш ли право силом бранити,
То боље скини круну злаћену
А скиптар царски згази ногама.
Ил’ царски владај, ил’ не буди цар!
Ко рече ово? Ко је казао? —
Да л’ лити крвцу значи владати!?
Ох, ал’ је горка чаша судбине,
А до дна још је нисам испио!
Па ипак ко је свему томе крив? (Премишља)
Нашто ми савест тако говори! –
Круна је моја, он је отима!...
Па вољно круну да му с главе дам?!
А ту ми круну деди стекоше,
Очева слава њу ми добави. (Одсечно)
Не, круну не дам — нек пламти бес!
Ово је право крвљу стечено,
Па када нема пута другога,
Сам ћу га оштрим мачем бранити!
(Улази Боривоје.)
У добри час си подесио сад,
Да чврстом вољом твоје памети
Подупреш мога духа намишљај! —
БОРИВОЈЕ:
Ако је мис’о таква заиста,
Да је достојна цара Уроша,
Са вољом ћу ти братски помоћи.
УРОШ:
А зар је било мисли такових
Којих се Урош треба срамити?
БОРИВОЈЕ:
Ти то боље знаш! –
УРОШ:
На моме месту да си сада ти,
Кад те у шкрипац злотвор доведе,
А ти се немош’ друкче бранити
До силом мача, снагом мишице
Узбијат’ дрскост насилника тог —
Де, шта би на мом месту чинио? —
БОРИВОЈЕ:
Силом бих такву силу одбио! —
УРОШ:
Нек буде тако! — Све је свршено!
На Вукашина ћу војску подићи,
Кад нема средства, другог начина!
БОРИВОЈЕ:
Достојна мис’о цара Уроша
И ако јој се нисам надао.
УРОШ:
Синоћњег збора то су одјеци
О томе мишљах скоро целу ноћ. —
(Улазе кнез Лазар, војвода Трушко, неколико властела и витез).
ВИТЕЗ:
На двору чека гласник. —
ЦАР УРОШ:
Одкуд долази?
ВИТЕЗ:
Из Призрена је, писмо донесе.
ЦАР УРОШ:
Нек уђе! (Витез оде.)
ЦАРИЦА ЈЕЛИСАВЕТА (улази):
Зацело сад се ниси надао
Ненадано тако да ти долазим.
УРОШ:
С тим боље, душо, ти ми требаш сад,
Од матере је гласник дошао. –
ЦАРИЦА:
Од мајке гласник? Из мог Призрена?!
Кммо га? Где је? Да ми исприча
Је л' здрава мајка! — Наши дворови
Да ли се дижу старим поносом,
Заогрнути златом жеженим;
Па наша поља, наши вртови
Жале ли за мном, да л’ се надају
Хоћу л’ им скоро руком рођеном
Весела чеда, цвеће мирисно,
У зелен венац уз песму вити,
Да твоје чело њиме накитим. —
УРОШ:
Како си жељна твојих вртова!
Та и овде их имаш сувише,
Где станеш ту се цвеће просипа.
Хоћеш ли само, кажи дивото,
Од Крушевца ћу Призрен створити
Куд камо лепши него што је тај. –
И боље ћете овде дворити
Тек о Призрену више не мисли.
ЈЕЛИСАВЕТА:
АЛ’ тамо, тамо!...
(Улази витез с гласником.)
ГЛАСНИК (Прилази с поклоном цару):
Поздрав од мајке светле царице! (Даје му писмп)
УРОШ:
На дугом си се путу мучио
Хајд’ иди у двор па се одмори,
Док те наново нисам позвао.
(Гласник оде.)
УРОШ:
Једно је писмо теби Лазаре,
Од Вукашина. Шта ли значи то?
Не буде л’ тајне, то нам прочитај.
КН. ЛАЗАР:
Пред мојим царем тајне никакве
У срцу своме нисам гајио!
(Прегледа писмо с иронијом.)
Каква подлост! –
УРОШ:
Шта ти пише то?
КН. ЛАЗАР:
Како би циљу лакше дошао,
Сад пружа мени мамац лажљиви,
Увијајућ’ га слатким речима;
Љубављу, братском да ме примами,
Добацује ми реч’ма ласкавим
Искреност своју, своју десницу.
Он љуби цара — тако вели сам,
Противу њега ништа не мисли.
Да чудног срама, чудне грдобе!
Тај главни курјак у кожи мачијој,
Са подлим гласом свога маука
Гле како ми се скромно привлачи!
Не нећеш тамо, куд си смислио!
Вешто си почео игру проклету,
Ал’ вештије ћу одсвирати ја! –
УРОШ ( Читајући писмо — за себе):
Шта видим ово? Је ли могуће?
Мајка ме с клетвом натраг позива:
„Вукашин” вели, — „не мисли ти зло.
Та он те љуби као сина свог,
У то верујем к’о у ведар дан —
Већ одмах натраг с мојим гласником
Не послушаш ли, проклећу те знај!...”
Шта значи ово — шта је хтела с тим?
Она верује к’о у ведар дан,
Да ми Вукашин о злу не мисли.
Шта сад да мислим?! —
ЈЕЛИСАВЕТА:
То те је писмо много занело,
Читај га, драги, да чујемо сви.
УРОШ:
Од мајке, душо, поздравља нас сад
Да одмах натраг њојзи идемо.
КН. ЛАЗАР (зачуђено):
Да натраг идете? Шта ће рећи то?
Зар она не зна ко је Вукашин?
Зар не зна она шта ти спрема он?! –
УРОШ:
Јест, она вели да зна доиста
Да Вукашин ништа не мисли,
У то верује к’о у добар дан.
Преклињући ме натраг позива
И клетвом прети не дођем ли њој! –
БОРИВОЈЕ:
Па шта си сада тако смислио? –
УРОШ:
То и сам не знам — клетва њезина!
Не послушам ли ја сам пропао!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Да није добро о свем видела,
Свог сина натраг не би позвала,
Без муке да га преда злотвору.
Ја мислим мајка право говори –
Ми ћемо ићи, је ли драги мој?! –
КН.ЛАЗАР:
Сигурној замци поћи ћете ви.
УРОШ:
Кад мајка јамчи, она преклиње,
Ту више нема спора никаквог;
На њену клетву вероваћу све.
Па баш да није као истина
Ја натраг идем, мајкина је реч.
БОРИВОЈЕ:
Бар чекај време, лепо, угодно,
Док рујни зраци раног пролећа
Поздраве земљу тад можемо сви,
У Призрен поћи.
КН.ЛАЗАР:
Дотле би јасно замку видели,
Са војском нашом свршили би све.
Искидали би конце лажљиве,
Што их је тако вешто исплео;
Ухватили би тога паука
Што вешто ствара лепе згодице,
Како би руком круну пружио. —
Не иди сада, чекај светлости!
В. ТРУШКО:
Па ако Вукашин ништа не смера
С тим боље, то је јевтинији мир! —
КН.ЛАЗАР:
Ма како било биће добро тад,
Ил’ ће нас мирно Призрен видети
А буде ли се с војском бранио,
Тад у прах са њим! Ладне зидине
Развалом ће се за час створити!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Зар Призрен, Призрен у прах сруши?!
Живота слатког живац срчани,
У раздраганом часу љубави
Што га је господ свету даров’о;
Санова наших ту су цветови
Што смо их с лепом надом садили
Па оно миље, она лепота
У вртовима града Призрена;
Мраморни двори, куле мраморне,
А међу њима смерна богиња
Наслонила је главу злаћену,
На стубовима сребром кићеним.
Ни Млетке такву нису виделе;
У разњеженом блеску светлости,
Ни Црног мора ладни таласи,
Запљускујући цветне обале,
Такве дивоте нису видели!
Па у том крилу, ове богиње,
Заш ли ко лежи, знаш ли Уроше?
Твог оца кости ту су спуштене,
Твог оца, драги, зар да ископаш!?
УРОШ:
Јест у том миљу, у тој дивоти
Сањају вечност кости оца мог.
И ја сам од њих тако далеко
Одгоњен судбом у далеки свет,
А тамо ми је много топлије! —
ЈЕЛИСАВЕТА:
Па кад се може проћи мирније,
Што таквим путем не би пошао?
Већ народ дићи, крвцу пролити
На Призрен поћи па га срушити.
Та да је замка, ко што веле сад,
Ту не би мајка сина уплела,
Нит би га клетвом натраг позвала.
Шта велиш, драги, клетву мајчину
Не послушаш ли, нашто ти је век!
БОРИВОЈЕ:
А послуша ли клетву мајчину,
Уз издајничко подло ласкање,
Није му нужно друго пророштво,
Већ што му рекох: да је пропао!...
Да чудног лисца, чудне подлости!
Варљивим речма, вештим говором,
У своје ј’ мреже мајку уплео!
Не иди натраг, ја те преклињем!
Чувај се, круно, то је писмо лаж;
А време иде, доћ ’ ће и тај дан,
У Призрен кад ћеш ући с победом!
Не иди, царе, молимо те сви!
КН.ЛАЗАР:
Ил’ мислиш да је ово истина
Што је у писму тако низао? –
Мудар је био ко је казао:
Вук длаку мења ал’ никако ћуд!"
Опрости, царе, слободна је реч,
Што сеиз груди мојих отимље:
Не иди тамо јер ћеш пропасти! –
В. ТРУШКО:
Кад те у своје канџе добави
Живог те, веруј, неће пустити.
О ја га знадем! Куд намисли тај,
И пак'о ли му буде сметао,
Он ће га својом силом срушити.
Чета се лати то не оставља,
Па макар какав пречио му бес,
Тек нако крвав не потрже мач,
Да га у коре залуд поврати! –
1-ВИ ВЛАСТЕЛА:
Ако ти ј' живот тако омрзо,
А ти га, круно, чувај народу;
Хиљаду боље да нас пропадне,
Него ли живот да пропадне твој! –
УРОШ:
Хвала, господо, све вам верујем
Да вам од срца речи излазе,
Ал'наша зебња сувишна је сад. —
Све да је тако, ипак одлазим
Ком да верујем, ако мајци не! —
КН.ЛАЗАР:
Ал' он је твоју мајку завео,
Ласкавим речма, збором лажљивим. —
Не слушај, царе, њену обману
Да се некада не покајеш сам!
УРОШ:
Сад доста, ја сам тврдо решио
У Призрен натраг одмах полазим!
Хвала ти, кнеже, на гошћењу твом,
Одужићу се! — Хајдмо, царице! (Пођу.)
КН. ЛАЗАР (Стане пред излазак):
Не, с овог места нећеш никуда (Клекне.)
Ил, ево наших оштрих мачева,
Тек преко наших мртвих лешина
Окрвављен ћеш прегазити праг!
(Сви клекну бацајући мачеве.)
УРОШ:
Хај, хај — кнеже мој,
Тако л’ из двора госте испраћаш?
То ли је љубав што ми понуди
Да ти господар силом буде роб?
Склони се с пута! — (Оде с царицом — сви устају.)
КН. ЛАЗАР:
Све сам чинио! —
В. ТРУШКО:
Сам себе сврши, Бог је видео! –
Боривоје: Јадни Уроше, како пропаде! –
(Оде, за њим сви сем два витеза.)
1-ВИ ВИТЕЗ:
Јеси л’ видео! –
2-ГИ ВИТЕЗ:
Да грдне бруке, грдне несреће! –
1-ВИ ВИТЕЗ:
Ја видим већ
Судбине коло где се окреће.
На зло је пошло!
2-ГИ ВИТЕЗ:
На зло заиста!
А Лазар га је лепо светов’о,
Господа су га рашка молила,
Да аждаји не иде под зуб. –
У свету ј’ троје што не марим ја:
Умиренога да видим ђавола.
Да сверује женским сузама
И Вукашиновим подлим клетвама!
Он не би иш’о, тврдо верујем,
Ал’ на мајчину преломи се реч.
И није шале, клетва њезина
Ако не послуша!
1-ВИ ВИТЕЗ:
Проклета жена!
Шта се је она у то уплела?
Ма веруј где жена пружи нокат свој
Ту крв потече! –
Жена ил’ђаво, то је све једно.
2-ГИ ВИТЕЗ:
А ко знаде, може још и добра бити.
Та то је мајка, а он јој је син,
Па може л’ да му добра не мисли?
1-ВИ ВИТЕЗ:
Не велим то,
Ал' дуга коса где се помеша
Ту благослова нема никаквог.
Та са женама ђаво другује
Њему је жена први саветник!
(Чује се труба.)
2-ГИ ВИТЕЗ:
Збогом витеже!
То зове труба, цар се кренуо.
1-ВИ ВИТЕЗ:
Срећан пут!
У здрављу да се опет видимо
Ал' боље кад цар буде сретнији!
2-ГИ ВИТЕЗ:
С Вукашином да се измири.
1-ВИ ВИТЕЗ:
Нек Вукашину ђаво скр’а врат!
2-ГИ ВИТЕЗ:
Да Бог да брате! (Труба) Збогом!
ЗАВЕСА ПАДА
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|