Краљ Вукашин/34
| ◄ ПОЈАВА VI | ПОЈАВА VII | ► |
ПОЈАВА VII
Долазе кнез, Бојо, за њима одмах Краљевић, па нека властела из кнежеве и Маркове пратње.
КНЕЗ ЛАЗАР:
Овдје лежи мртав јунак... Боже!
КРАЉЕВИЋ:
Ах! мој отац!
КНЕЗ ЛАЗАР:
Убио се!
БОЈО (Узимље нож са земље):
Није;
Нож до њега осветнички видим,
И познајем.
КРАЉЕВИЋ (Загледа нож):
Арсин грб на њему!
ЛАЗАР:
Никша дакле оца осветио!
БОЈО:
Није проста то освета људска;
Њом се небо грешној земљи јавља;
Па пресуди невидовна судца
Поклон’мо се. Нож бих овај хтио
Добацити горје до небеса,
Да отуда вјечним пламом сија
Пред очима сваком похитнику.
КРАЉЕВИЋ:
Там’ стричеви, овдје он! сви наши
Као једном сабљом покошени!
Дојста страшно!
ЛАЗАР:
Ти остајеш један,
Јер ти један невин међу њима.
Сад носила одс’јеците, браћо,
Да несрећног краља однесемо.
КРАЉЕВИЋ:
Кнеже, мени једному предстоји
Та жалосна дужност; нико други
Нек се ње не маша.
КНЕЗ ЛАЗАР:
Па и неће,
Кад ти не даш, племенити Марко.
БОЈО:
Краљевићу, ни мало не тугуј;
Закопаћеш с овом тјелесином
Све гр’јехове твога кобног дома,
И несрећу свуколику српства.
ВЛАСТЕЛА (вичу):
Краљ погибе; живио Цар Лазар!
КНЕЗ ЛАЗАР:
Умукните, пријатељи; круна
Није ваша, но народа ц’јелог,
Па сам народ и дати је може.
БОЈО:
Кнез је Лазар српски нам љубимац;
Што нас мало сад викнуло овдје,
То сва српска одвикнуће земља.
(Опет кнежева пратња)
Цар живио! живио цар Лазар!
(Они одлазе с кнезом, а Краљевић остаје са својом пратњом, гдедајући пизмено за њима.)
КРАЉЕВИЋ:
То сва српска одвикнуће земља!...
Неће, Бојо, Прилип мој. На мене
Сад прелази круна оца мога.
Он, истина, грабежем је стек'о,
Ал’ и крвљу својом исплатио;
Те ја чистим добивам је правом.
Права не дам, док живота имам.
— Пада завјеса. —
|