Краљ Вукашин/33

ЧИН ПЕТИ

ПОЈАВА VI

ПОЈАВА VI
Шумски приједио, са самостаном.
Улазе Вукашин и Никша.
Први је са свим клонуо).

НИКША:
Није л’ боље у самостан ући?
ВУКАШИН (Сједа на траву до кладенца):
Овдје, Никша, овдје. — Оамо мало
Да одахнем до кладенца овог,
Па ћем’ одмах даље одјахати. —
Уморен је више дух но т’јело. —
Вежи коња за тај дуб, па добро
На около пази, да Мослимци
Не би откуд и амо наишли.
(Одлази Никша).
Овдје д’јете. Б’једном цару, који
Сам из војске сатрвене бјежи,
Није склањат’ под кров ничиј’ главу;
Јер кад једном удари га небо,
И људи се сви на њега дижу...
А од тебе више нег’ и од ког
Презат’ ми је сада. Ти баш један
Да се са мном у бијегу десиш!
О сотоно, а да га нијеси
Ти послао сл’једом стопа мојих?...
Не, да ми се шћаше осветити,
Не би био једном већ у боју
Спасао ми живот. Њему срце
Црв безумне освете не гризе,
Но дух само властољубљем пламти.
То м’ умирих сјајиим обећањем,
Па безбрижан могу бит’ о њему. —
Вај! без мојих тешко ипак мени!
А остадох као бор окресан!
О мој брате, о Угљеша слатки,
Сам погибе да избавиш мене!
Куд те, Марко, на једанпут неста?
Куд залута, страшни лаве, Гојко?
Да ли сада пуста вода ваља
Т’јела ваша ка’но и Срећково?...
Гдје ћу више таких срца наћи,
Гдје ћу наћи такових јунака?
Гњевни Боже, једним дахом својим
Ти их збриса! силне чете баци
Под копита мусломанских коња,
Сву развија моју моћ и славу!
Зла Јелена добро пророкова,
И прокле ме неодољном моћу:
Бојиште сам кост’ма посијао.
Не, то није плод њезине клетве,
Већ с човјеком пусга игра судбе:
Што он дугом, тешком муком згради,
То му она, злобно см’јешећи се,
Све поруши за један тренутак.
(Показује се Никша с ножем у руци).
Ет’ Урошу, освећен си сада;...
Вај! бијаше и од првог часа.
НИКША (ступа пред њега):
Ну још није Арсо војевода.
ВУКАШИН:
Шта то рече, о измете скотски?
Ја на празно о теби не слућах.
(Не нашавши мача о бедрима, хоће да бјежи. Никша га задржава подигнутим ножем).
НИКША:
Ту... Залуду тражиш мач, у б’јегу
Бог ти га је истрг’о из коре,
А буздован ен' о седлу виси
Твом поносном, ну већ пустом коњу.
Ходи амо, оче мој, из гроба,
О невини Немањићу, ходи,
Ево жртву вашим сјенкам’ кољем.
ВУКАШИН (Удара натраг, к њему пружив руку):
Стој; у шуми заклаћеш ме сама,
Без оружја, к’о разбојник какав?
Ти бијаше дичан јунак; по што
За осветом жедниш, дај ми сабљу,
Ил’ буздован, ил’ што хоћеш дај ми,
Па дијели бој јуначки са мном.
Ако ти је дојста одређено
Да ме сатреш, сатрћеш ме исто,
А неће те, куд се макнеш, Срби
И туђинци показиват’ прстом
Као срамног, мучког убојицу.
НИКША:
Бешчашниче, ти о части збориш?
Не уби ли са разбојницима
Ти, разбојник највећи на св’јету,
Дар Уроша усред двора твога?
Не посла ли на вјешала стидна
Дичну главу племића ми оца?
Жељу бих ти ипак испунио,
Да ту имам други нож и могу
Једнаким се с тобом бит’ оружјем
Ал’ овако суђено је, видиш,
Да погинеш као кукавица.
ВУКАШИН:
Окани се себарскога ножа,
А племићки узми мач и дај ми.
НИКША:
То не могу. На овоме ножу
Крв Арсина стоји замрзнута.
Када му га истргох из груди,
Духовима небеским се заклех
Да ћу њиме, само њим пробости
И то звјерско твоје клето срце.
Час је дош’о.
ВУКАШИН:
Није, проклетниче.
(Рвају се. Никша га стровали, па му забоде нож у груди, говорећи:)
НИКША:
Час је дош’о, глас не слага ноћас;
Гроб ти т’јело, пак’о гута душу.
ВУКАШИН:
Ох, најгрђи од свијех ђавола!...
Помоћ, људи!... Убијен сам... помоћ!
НИКША:
Сада урлај колико год хоћеш,
Сто живота, тисућу да имаш,
Већ ти не би ни једнога мог’о
Ико спасти од ударца тога.
Овог златног двоглавога орла,
Знак насљедњи царског достојанства,
Ја ћу скинут’ са прсију твојих,
Да украсим њиме Лазареве.
ЦАРИЦА (у калуђерском одијелу):
Од овуда
Долажаше онај тужни ,јаук.
(Царица и Никша смотре се, па стају као скамењени
једно према другоме.)
НИКША:
Је л опсјена ово?... Ти дарице!
ЦАРИЦА:
Никша!
(Никша јој показује Вукашина)
НИКША:
Ето, гледај:
Ја оборих лажну величину,
И избавих од наказе српство.
Освета је довршена. Збогом. (Отиде)
ЦАРИЦА (Приближава се Вукашину и гледа, па прекрстивши руке на прсима и сагнувши главу говори:)
О божија правдо страховита,
Ја пред тобом уништена стојим:
Скршив престо убици мог сина,
До матерњих довуче га нога,
Да жалосно ту испусти душу!
ВУКАШИН:
Да бих мог’о брже издахнути,
Нож м’ извуци, Јелена, из груди.
Тебе ваљ’да то мрзити неће.
ЦАРИЦА (Извлачи му нож и згрожена баца га):
Грозно! грозно!
ВУКАШИН:
Ох! на том ти хвала!
ЦАРИЦА:
Крв његова бризну ми на лице!
ВУКАШИН:
Ти преживје и праведну жртву
И немилог жртвеника... прости,
И невину дјецу ми не куни. (Издише)
ЦАРИЦА:
Из крви си круну исцрпао,
Па у крви круна ти се топи!
Ко на земљи зна казнити тако,
У вјечности знаће да опрости;
Њем’ и казна и опроштај иде.
Божјим храмом откад двор зам’јених
И дух миром његовим опојих,
Ја зам’јених и молитвом клетву,
Па вапијем из дубине срца:
Буди просто свакому, и мени;...
Ну не могу а да ти над лешем
Не захвалим Богу осветнику. —
Лажни св’јете, сад коначно збогом;
Већ никаква с тобом посла немам.
(Одступа полако.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.